Te tvoje usne

    od jantara...

    Davno

   davno su zarobile

    moja sjećanja

  u tkivo vječnosti...

  Zlatni uvojci

   pramen kose moje

   zapleten

  u nježne prste tvoje...

  Srebro i tama

  u očima tvojim,

   tama,

  koja srce moje ljubi

  dok zadnji odsjaj zlata

  od dana odustaje

  i na nebu ne prestane

   dok Luna u tebi

  sve moje sunce

  ne zarobi...

  Usne od jantara...

  Na tvom zidu

  slika zagrljaja na staklu

  više ne postoji...

 Skrivena od pogleda

  od mene,

 i tebe,

 od nas...

 Usne od jantara,

 o, te usne od jantara,

 više ne znam

 da li bijahu tvoje

 ili moje,

 jer Jedno bijasmo...

 Ti se više ne pitaš

 i polako odustaješ

 a jantar čuva

 zarobljene uzdahe

 i neku vječnost davnu

 koju ću vjerno

 nositi oko vrata

 kao najdraži kamen

 kao nezaboravni

  znamen...