Koliko puta,

posebno za poslednje tri godine,

ustanem sutra i -

u ogledalu: nisam od juče,

nisam onaj ja od juče.

 

Ne pravim se, ne umišljam,

da se ne kunem,

stvarno: što jes’ - jes’!

 

I odem, takav,

na posao,

a tamo kolege:

sutra -

isto držanje,

iste reči,

iste reakcije,

iste misli,

istim povodom oduševljenja,

istim povodom rastuženja,

kao i juče,

kao i pre pet godina,

kao i pre n-godina.

 

Ne pravim se, ne umišljam,

da se ne kunem,

stvarno: što jes’ - jes’!

 

Shvatim: njihov sam zarobljenik!

Ali: “iz ove kože ne može,

uzalud trud...!”

 

Trpeo ja, trpeo i:

u sebi, dam im fore

do početka ove godine,

da preduzmu nešto

po pitanju sebe.

Koliko puta sam zapretio,

dreknuo u sebi:

“Ljudi, ili se menjajte,

ili će se sve promeniti,

a tek onda,

nagraisaćete kao žuti!”

(Napomena: kao žuti mravi.)

 

A oni -

tvrdoglavo teraju po svome,

PRAVE SE DA ME NISU ČULI!