Slabi Izgledi
Koliko miliona galaksija postoji
ko zna? I svaka u sebi nosi bezbroj zvezda,
i svaka se vrti kroz večnosti daleke
pod pragom Beskonačnog.
Kako to da, ne bi li sav ovaj prostor protumarao
trebalo je da pronađem ovaj trun koji se vrti oko se i juri
u koliko neopisivom sjaju sunčevom, more
koliko neizmernih zvezdanih dubina
Ko zna!? I kako ovih hiljadu miliona duša
i pola hiljade miliona duša zemaljskih
što se roje, sve suđene za neslućene ciljeve,
sve pioniri smrti upisani u sluţbu po rođenju,
Kako su one počišćene pred mojim pogledom,
da bih mogao stati na trn usamljeni
beskonačnog prostora i vremena isto tako beskonačnog
ko zna? Ipak, stojim ovde, na vrhuncu,
našavši te. Desi li se to slučajno?
Kakav sam onda ulog, i uprkos kojim šansama, osvojio!
Beše li to određeno Božjim ukazom?
Onda čudesna ljubav i sažaljenje za Njegovog sina!
Ili to beše delo nekog večnog zakona?
Onda kako neiskazno milostivo!
Svaka misao pobuđuje ekstazu strahopoštovanja,
zanesenost što rascepljuje umni svod.
Beskonačnost – a ipak ti ja se sretosmo.
Večnost – a ipak ruku pod ruku mi idemo.
Svi su izgledi da izgubiću te ili zaboraviti,
ali, dušom i duhom i telom, mi smo jedno.
je li ovo dete Slučaja, ili Zakona, ili Volje?
Da li Nijednome ili Svemu ili Jednome treba na ovome zahvaliti?
Neće biti važno ako zahvaljivanje ispuni
beskrajnog empiričara poljupcem.
11