Prijatelju

Zašto si, prijatelju ranjiv 
na moje pjesme
zašto nad njima plačeš

pusti ih neka spavaju
u okrajku snova
ja ću lakše tada
pisati nove.

Dugo te, prijatelju, 
vidjela nisam
jesen već skoro dane krade
umornu dušu obuzima
uvlači se šuškavo u misli
oku boje daruje
ti ih ne primjećuješ

sve se lijepo tvoje sakrilo
ispod ruba rđavog zvona.

Zašto ti je pogled odsutan
od svih ovih ubogih prolaznika
ti vidiš više 
prostranstva su tvoja
ne daj da te sivilom ogrne jutro
na izvoru rijeke
ispij čašu
svježeg uzdaha,

nazdravi imitaciji života.

Osjećam, prijatelju moj
pritišću te kubici briga
neboder gorčine, čemer i jad
nemoj tako, 
osmijehom zatreperi, 
ljubljenoj svojoj ženi 
udijeli bar mrvicu
koja je ostala u 
zalihama sreće

kako bilo da bilo
život ipak, iako sporo
stranicu okreće.