Kad hoću da budem

 mokra od tuge,

 uronjena u rijeku sjećanja,

 ne govori mi,

 čemu?

 To duša moja

  pere bol

  sveprodiruću u meni...

  Kad hoću da budem

 opijena divljim

  okusom radosti,

 do ludila opijena,

  ne pitaj me,

  zašto?

  To se vraća

  davno utisnuta spoznaja

  da osim tebe

 nitko nije postojao

  niti će postojati...

 Kad se čini

 da ja nisam ja

 i ne želiš dotaknuti

 ni moj oganj

 ni moj vir

 ne pitaj kako

 i zašto bi rušila

 svoj mir...

  U mojoj ekstazi postojanja

  pitanja gube smisao...

Tvoja duša je tako jasna

 mome srcu

 a moje srce

  je tako nejasno

 tvojoj duši,

 a ipak...

 Nerazdvojno postojimo

 i san budućeg sna

 živimo...

Ti me samo voli,

 i ne pitaj...

 Budi uz mene

 kad svi napuste

 tu lađu života koja tone,

 ponesi me u dubine,

 povedi u visine

 kad sve izgubi sjaj,

 da osjetim do kraja

 tvoju vječnost

 i tvoj zagrljaj...