Nas dve smo o svemu pričale često.
Da ga ljubim i volim;
da ga poštujem, i da ga želim;
da sam u mislima sa njim putovala,
čeznula za njegovim dlanom i
osetila ushićenje u zanosu.
Pričala sam i o žalosti mojoj;
da oko moje iskricu je izgubilo,
a moje telo za njega je uvelo;
da više nisam lepa i strast je ugašena.
Puno toga pričah joj sa stidom i strahom...
Ona popusti bez prigovora.
Nije rekla ni neću ni nemoj.
Svoje vitko telo krvniku predade.
Tužno me je još jednom pogledala i rekla:
Zapamti!
Lepota je to što se u tebu krije.
To su bile zadnje reči, moje Magnolije.
bglavac
irida
