1.

Pevaš silno, zanosno, o moru, čiji si deo, o vetru, koji ti je dah. O cveću, o zvezdama...

To dobro je, to svetlost izbija iz tebe!

Uvrede li te neki od saputnika kroz život zemaljski, ti kažeš im: „Zavidnici, zlobnici, pijani, impotentni...!“

To nije dobro, to se tama iz tebe ospoljuje.

Kako možeš u duhu biti deo mora, vetar deo tebe, ti u cveću, zvezdama... a da u duhu saputnici tvoji ne budu deo tebe?!

Rekao si, jer si poslušao sopstvenu senku koja ti je te reči šapnula.

Senka ima svoje razloge, ali - ne poslušaj je, ne izgovori naglas njen šapat.

Radije se okreni senci, i pokušaj da shvatiš - zašto ti ona to šapuće, zašto te nagovara da to kažeš, saputnicima bližnjim.

Videćeš, vremenom, tvoja sopstvena senka će se postideti, prestaće da te nagovara na ovakve reči, prestaće da te odvaja, u duhu, ne samo od mora, vetra, cveća, zvezda..., već i od svih tvojih saputnika.