Težak je život

na lice moje bake

usjekao duboke bore.

Nikad nije snagu gubila,

ni kad je muža pokopala

ni kad je mlada kćerka umrla.

 

Puno je suza prolila,

ali je glavu digla,

s krunicom u rukama

i molitvom na usnama

dalje je kroz život kročila.

 

Kad se već ponadala

da će sve biti dobro

i da je sve nevolje prebrodila,

da joj više ne može biti gore,

već se opet novi problem stvorio

i lice moje bake postarao.

 

Voljela je život ratarski, slavonski.

Male kućarke u svojoj ulici,

jutarnje kave sa snašama.

Puno je puta pričala o svojoj unučici

i kako je lijepo bilo dok su se družili na pašama.

 

Sad više nema kuda,

snagu joj zemlja iscrpila.

Ruke joj žuljave, suhe, kvrgave,

nemaju ni malo snage.

Na čelo se duboka bora usjekla

zbog žalosti i tuge

jer umjesto unučice drage

uz nju su osobe druge.

 

Svatko je otišao putem svojim.

Tako sam i ja previše daleko,

iako je jako volim,

ne mogu drugo

osim da na nju mislim

i za nju, uvečer,

po koji Oče naš izmolim.