U ovo dugo i nijemo zimsko veče

dok se magle po dolovima vuku

umirućih snova,daleko od sreće

poput ogoljelih stabala stojim mrzlih ruku

 

Željezne ure na starom tornju biju

sporo,u meni bat njihov odzvanja

znam,vani ledeni vjetrovi briju

i hlade mi srce prepuno sanja

 

Kuda krenuti u te večeri duge

kad kiša ispire nade moje

koraka teška,puna neke tuge

ja pružam promrzle ruke svoje

 

A vani je noć raskrilila crna svoja krila

nadamnom,i potajno ko da vreba

dok tihi otkucaj slušam svojega bila

želje se vinule visoko,do neba

 

I sve tiše oko mene biva

u san je utonula trava žuta

kiša niz krov,polako se sliva

i kaljuge blatne stvara duž puta