Evo kao što vidite još sam tu a u vezi predskazanog smaka sveta za 21.10.2011 g

Ovako je to bilo

Dok sam spavala, zazvoni neko na vrata. Sva bunovna otvorim i zaslepi me moćna bela svetlost. Uplašila sam se.

Začuh glas:

"Došao sam po tebe da te vodim"

Odmah sam se setila članka i kometara.

Spremim se na brzinu, uzmem kofer i taman kada sam htela ući u tu svetlost, opet začujem glas:

"Šta imaš u tom koferu"

"Pa neke sitnice; pulover koji volim, jedan ukrasni predmet, cd od Gorana, sveskicu sa lepim mislima, Magicusov spomenar, kompjuter da im se javim, Tvoju knjigu i kavicu".

"Hm, ostavi to sve, ništa ti tamo ne treba"

Malo sam bila žalosna a nisam smela prigovarati.

Kad odjednom, strogim glasom:

"A gde ti je srce, meni ga nisi dala?"

Nije me bilo strah, nisam niti malo razmišljala šta ću reći. I hrabro odgovorim:

"Srce sam dala za uvek, Vitezu srca moga".

"E, ako je tako, onda samnom za sada ne možeš; ostani još malo tu, dok ne razmislim šta ću sa tobom"

"Nisam ja Tebe zaboravila, znaš da sa Tobom razgovaram i da Ti sve pričam. A dao si mi i slobodnu volju", velim ja Njemu.

"Šta sam rekao, sam rekao. Nije to samo zbog tvoga srca, sada sam video da veoma voliš Magicus i znam, da se u njihovom društvu dobro osećaš. Ovoga puta vodim sa sobom one duše, koje su do kraja obavile svoje poslanstvo, a ti nisi. Ne brini, ti si mi pri srcu, sve će ti biti oprošteno kada dođem drugi put."

"A znači neće biti kraja Sveta" upitam ja.

"Ne govorite gluposti, Ja sam Svet stvorio po mojoj volji, a ne po vašoj. Kraja nema",

Amen, Amin, velim ja.

Nije mi bilo žao naprotiv dobro sam se osećala, jer me je pustio, da još budem ovde na Zemlji i sa ljudima koje volim.  

Nestade svetlosti, zatvorim vrata, raspakujem kofer i pustim Goranovu pesmu.