Jutros sam sama pripremila doručak za moje virtualne poznanike i odnela im u službu.

za jedan doručak sam mislila.?..šta na kruh?

dal sa džemom il Nutelom

dal sa medom il euro kremom

pa momislih.. to nije ni bitno

čoveku je važna pažnja

da bude od srca i ne lažna.

tok tok. čujem, glasno...izvolite uđite... Ustao je pružio mi ruku...a kada sam rekla: ja sam srce!...iznenađenje je bilo veliko..smejali smo se, pre nego smo počeli pričati. U prijatnom razgovoru proveli smo neko vreme.

                     

(Naspram sobe br.4 na kojima je bilo sveže napisano: ulaz besposlenima nije dozvoljen..verovatno zbog obešene vrećice na bravu predhodnog dana...:)

pokucam na vrata, uđem i...ajmeee srce.. dobro došla...ajme dušo, zdravo, bolje te našla. Dva velika psa leno me pogledala i nastavila dremati. Na stolu puna zdela trešanja, kavica..Obradovala se je sendviču sa kalčkima sirom i rotkvicama. Donela sam joj i kremu za ruke, za žuljeve :) Uz sendvič i trešnje, pričale smo o svemu i svačemu (nismo ogovarale :) Otpratila me je sa punom vrećicom iz koje je virila i grančica sa trešnjama.

                        

Na vratima sledeće sobe nisam pokucala jer sam znala da nema nikoga, a ipak sam ušla. Zraki i već skoro posušeno drvo limuna i benjanim su bili svedoci da dugo nije bilo nikoga. Začujem glas iza sebe: već duže vreme nema nikoga i ne znamo gde je...Zalila sam limun i benjamin...i izlazeći rekla: odplovio je na Otok, gde raste Cvet, od čijeg se mirisa postaje sretan... Čudno me je pogledala.