19.  dan

Nikada, ni u jednom periodu, nije se toliko razgovaralo o ljubavi kao što mi činimo danas. U stalnom spominjanju ljubavi, zanosimo se mišlju da znamo šta je ljubav.

Zavaravajući druge sami zavaravamo i sebe. Čovek umire bez ljubavi, jer kao što telu treba hrana, duši je potrebna ljubav; to je neizbežno. Dok hranu možete da proizvedete, da je stvarate i uzgajate, s ljubavlju morate da naučite sasvim novu veštinu, tehniku opuštanja, otvaranja, dostupnosti.

To je rizično. Opasno je da se bude otvoren i ranjiv, jer čovek nikada ne zna šta će da se dogodi. Zato su ljudi stalno zatvoreni. U svojoj zatvorenosti se osećaju sigurni. Tako sigurnost nastaje, a život nestaje. Takvi ljudi postaju živi mrtvaci. Žive skoro kao u grobu - čuvani i sigurni, sve im je zajamčeno; nemaju straha. Meñutim, od kakvog je smisla sva ta sigurnost, ako ne postoji život?

Pravi život je uvek avantura, a ljubav je najlepša i najuzbudljivija pustolovina. Ona zakoračuje u nepoznato, pa omogućuje egzistenciji da zavlada našim životom. Egzistencija može i vama da ovlada, samo ako budete spremni da se istopite u njoj. U tom topljenju raste ljubav. Kada nema vas, postoji ljubav. Tada se događa Bog. Ljubav je početak Boga, njegov vesnik; prvi sunčev zrak.