Prsti mi pucketaju na neuobičajen način. Malo me čudi taj novi zvuk.
Drugačije nego inače.
Drugačije nego inače zvuči više mekano, nego koštunjavo.
Ipak.
Ipak je moja nova omiljena riječ.
Ipak mogu bez nje.
Ipak, neka je.
Koliko je lako stvoriti novu misao koja ne dodiruje nikoga; kojom mogu kazati: „Činite što vam drago ljubljeni moji, ne prigovaram…“
Zašto „ljubljeni moji“?
Zato što ne vidim Boga izvan vas.
Zato što vidim da je svako biće prije svega samo sebi Bog.
Trenutno nemam prikladnije riječi za vas, kao ni za sebe.
Kako izviru osjećaji svih boja prekrivajući bezbojnu podlogu, tako se i gube u njoj.
Kako to izgleda? Koliko je ostalo ljepote od svega? Zar je to pitanje?
U svakom slučaju krug.
U svakom slučaju, od kruga započinjem.
U nepregled uronjena.
DeVeT
