Vratio sam se umorne psihe.

Ušao sam u svoju sobu kao stranac.

Nakon niza mjeseci “uskiptjele uniforme” doživio sam pomak od normalnosti!

 

Na stolu pismo,

tvoje.

Bacam ruksak “pun vojničkog znanja” na pod,

uvaljujem se u stolicu,

i čitam...

 

Toliko malo se otkrivamo jedno drugom.

Skrivaš energiju sebe,

igraš se čarima vlastite mašte.

Ljubiš prirodu,

razmišljaš,

gledaš!

 

Zvao sam te,

za dlaku mi pobježe.

Muški glas izusti: “upravo je izašla!”

I trčao je za tobom,

ali brza si i juriš... 

 

Pušim,

pišem,

na radiju Nick Cave – “Weeping song.”

Obožavam tu stvar,

diže u meni ljudskost u krik.

 

Boriti ću se za ljubav do smrti.

Moram naći put.

Možda mi možeš pomoći?

Ti sama to najbolje znaš.

 

Ljubav je igra umiranja i rađanja.

Možda si sretna?

Možda si sretna u zagrljaju Boga kojeg sanjaš.

Sigurno si opet uhvatila nekog muškog u klopku smrti strasti.

 

Ne znam.

Ja sam tu,

u sebi,

sam sa sobom,

spreman na sve.

 

Čekam te na startu puta u novu svijest i novu ljubav.

Čekam,

zbog naborane prošlosti bodljikavog trnja,

što stvarnost mi stvori.

Inače bih te srednjovjekovno uzeo,

na silu,

u potpunost.

 

Leo