Opraštamo zato što smo ljudi, što smo plemeniti. Oprostiti znači rasteretiti dušu, osloboditi je i uzdignuti sebe iznad onih koji su uvredili, a ujedno poslužiti kao primer dobrote.

U toku života doživljavaju se raznorazna razočarenja od onih koji su u našem okruženju, koji čine sastavni deo života. Čovek je plašljivo biće i u svakodnevnoj borbi za opstanak i egzistenciju, pravi greške, povređuje ljude, često slučajno iz neznanja, retko namerno, i time dovodi sebe u nezavidan položaj. Pokušava popraviti, a ponekada nespretno i uvuče sebe u još težu situaciju.

Zašto ponekada ne ljudski, to samo On zna. Takav je život.

Najveću uvredu i bol mogu naneti deca. A njima i najlakše oprostimo. Neko je rekao, da najteže oprostimo ono što smo i sami činili. Bilo kako bilo, oprost je nužno potreban, a treba biti iz srca, iskren, jer se čovek tada oseti slobodnim, oseti mir i nastavi život sa jednim iskustvom više.

Ne oprosti li, nosi se sa sobom breme, neprestano razmišlja o događaju i hteo ne hteo povređuje sebe.

Oprostimo već danas nekome ko nas je povredio, jer sutra možda mi nekoga uvredimo i trebaćemo njegov oprost.