Ne bojim se smrti....

Volim misliti da sam spremna, u svakom trenu otići, ako nebeski splavar dođe po mene..., ali....?

Dogodi se tako, da u hipu, možda već u polusnu doleti do mene misao:

Šta ako je noćas ta noć?

Šta ako se sutra probudim na drugoj obali, u drugačijem svijetu?

Kažem sama sebi i Nebu: Spremna sam!

No, jesam li doista spremna?

Pri tome ne mislim šta sve još, možda, trebam obaviti.

Ne brinu me nedovršene stvari i poslovi...

Ne mislim ni šta će moji najmiliji bez mene?

Nema ni tuge, ni žaljenja....

Samo se pitam: Jesam li doista spremna?