Kućni savet u mojoj zgradi je doneo odluku kao pravi sud. Mora se  poseći  jedna magnolija, jer susedu smetaju mušice koje mu doleću baš iz nje. Presuda je konačna, bez prava žalbe.

A tu istu magnoliju često gledam i pričinjava mi užitak.

Razgovarale smo nemo nas dva više puta. Zna moje probleme i radosti. Videla je i moju suzu i setan pogled i iskru u oku. Videla je i moje spuštene trepavice, kada sam zamišljala neke lepe trenutke, koji su se dogodili i one koje se nikada neće.

Nije mi često odgovarala na moja postavljena pitanja, a i kada je ponekada ipak nešto rekla, niti jednom mi nije odgovarao njen odgovor. Želela sam u trenutcima slabosti i ranljivosti, čuti nešto lepo, a i sama znam da je nemoguće.

I sutra će doći oni koji seku i ruše drveće.  Bez da su mene pitali. Niko ne želi moje mišljenje. Već ih vidim kako dilaze sa motornim pilama i kamionom da je odnesu.

Posećiće mi prijateljicu, saveznicu, moju ispovedaonicu. U proleće se neću moći radovati njenim prelepim cvetovima, koji tako kratko traju i koji bi me podsećali na neke lepe trenutke moje bujne mašte.

A ko zna, možda se je i sama odlučila poseći i na taj način želi mi dokazati, da moje nerealne želje, moja izčekivanja više nemaju nikakvog smisla i da se treba sa nekim stvarima pomiriti, žrtvovati, da bi drugom bilo bolje. baš kao i ona što će se žrtvovati za moga suseda i zajedno sa mušicama za uvek nestati.