Kajanje donosi bol. Kajemo se kada je ono što smo učinili „izmaklo kontroli“, kada nije donijelo očekivane rezultate, kada smo bili povrijeđeni ili smo povrijedili druge, kajemo se kada se osvrnemo unazad i pomislimo da bi se neke stvari odvijale drugačije, da smo drugačije postupili. Ali, da li je baš tako?

U momentima kada nešto odlučujemo i kada ne znamo ishod, nego ga ispričamo sami sebima, napravimo scenarij u našim glavama, a ono se desi skroz drugačije, onda postavljamo pitanja: zašto sam tako uradila, kajem se radi toga, da sam znala, ne bih tako i sl......

Pretpostavljam da većina nas čini u namjeri dobroga i ispravnoga, ali ako ne bude tako, nastupa kajanje....

U svakom slučaju, iz svega se toga uči.

Ne mogu reći, kada se osvrnem iza sebe, da neke stvari ne bih uradila drugačije, ali ne mogu reći ni da se kajem. Jer mislim i vjerujem da se sve desilo sa razlogom, pa, najbolje se uči iz grešaka. Ali, ne kajem se. Bar ne često i ne dugo. Samo se trudim da grešku ne napravim ponovo, ali priznajem, ni tu nisam baš dobra. Ulovim sebe da ponavljam istu grešku, pa se upitam, koliko će Bog imati strpljena sa mnom, koliko će mi trebati da savladam neku lekciju? No, ne kajem se tada. Čak i ako budem povrijeđena. Neke stvari bih opet uradila isto, makar znam ishod.

Ne želim se previše osvratiti unazad, jer bi me to držalo na jednom mjestu, želim ići naprijed, učiti, učiti, snalaziti se....a kajanje...hm....zadržava nas.

Mada mislim, da jedno pošteno, iskreno kajanje za učinjenu pogrešku može, osim nauka, pružiti i kvalitetno čišćenje. A, ako nakon toga imamo snage oprostiti sebi...eh, onda je kajanje dobro, obećavajuće i ohrabrujuće. Da napravimo što manje razloga za neko slijedeće kajanje..........

Savjest je čudo.