XV ODAKLE POČETI

Stojeći na Pont Neuf (Novom mostu), gledam Senu kako teče između belog kamenja. Na obali, u najuzem centru Pariza, čovek sa sinom peca. Dečko je upravo ulovio ribu i oči mu bleste od sreće. Sećam se dugog hodanja duz iste reke, sa svojim ocem, kad sam bio istih godina kao ovaj dečko. Otac mi je pričao kako se, kad je on bio mlad, njegov otac s vremena na vreme kupao u Seni, čak i zimi. Dodao je da je nasa reka sada stvarno zagađena, da se u njoj ne moze vise kupati i da su i ribe isčezle. Trideset godina kasnije ribe su se vratile. Mozda je čak moguće i kupati se u njoj ponovo. Dovoljno je prestati sa zagađivanjem, pa da se Sena sama isčisti. Reke i rečice su ziva bića. I one, kao i mi, zele samoozdravljenje, ravnotezu, ,homeostazu", toliko dragu Klodu Bernaru (Člaude Bernard). Kada ih ostavite na miru, kada prestanete da ih trujete, one se čiste, pročisćavaju.

Kao i sva ziva bića, one stalno odrzavaju razmenu sa svojom okolinom: vazduh, kisa, zemlja, drveće, alge, ribe i ljudi. A ova ziva razmena pre svega stvara red, organizaciju i, na kraju krajeva, čistoću. Samo povrsine vode koje se ne miču, koje stoje, postaju zagađene. One klize u haos. Smrt je stvarno suprotna zivotu: nema vise razmene sa spoljasnjosću, a bez stalne rekonstrukcije poretka i ravnoteze, koja karakterise zivot, sve se raspada. Ali, sve dok su prirodne sile na delu, one teze ravnotezi, usaglasenosti i čak, na određeni način, čistoti. Ari- stotel je mislio da svaki oblik zivota ima u sebi snagu koju on naziva enetelehija ili samodovrsenost (1). Zrno ili jaje imaju u sebi snagu koja će od njih napraviti beskrajno slozeniji organizam, bilo daje reč o cve- tu, drvetu, kokoski ili ljudskom biću. Taj proces samodovrsenosti nije samo fizički, on se produzava, kod ljudskog bića, razvojem mudrosti. Karl Jung (Carl Jung) i Abraham Maslov su primetili istu stvar. Jung je bio zapanjen ,procesom individuacije" koji ljudskom biću uvek donosi

vise zrelosti i vedrine. Maslov je to nazivao ,aktualiziranjem sebe". Za njih su mehanizmi samoozdravljenja i samodovrsenosti bili sama osnova zivota (2).

Metode lečenja koje sam izlozio na poslednjim stranicama

usmerene su ka tome da se pojačaju ovi mehanizmi samodovrsenosti, svojstveni svim zivim bićima - od ćelije do eko-sistema preko ljudskog bića. Upravo zato sto te metode istrazuju prirodne sile tela, doprinose harmoniji, ravnotezi i usaglasenosti sila organizma, efikasne su iako su skoro lisene sekundarnih efekata. Kako one podrzavaju, svaka na svoj način, napor tela i mozga da ponovo nađu sklad, ovi su različiti pristupi snazno povezani: ne mora se jedna izabrati a time druge isključiti. One se sve jačaju uzajamno. U stvari, svima njima je zajednička sposobnost povećanja aktivnosti parasimpatičkog sistema, koji umiruje i u dubini leci i smiruje telo i duh (3).

Pojavom antibiotika, medicina se četrdesetih godina XX veka

preobrazila. Prvi put su neke bolesti, dotad smrtonosne, mogle biti pobeđene specifičnim lečenjem. Zapaljenje pluća, sifilis, gangrena u- stuknuli su pred ovim jednostavnim lekovima. Njihova efikasnost je bila tolika daje sve stoje bilo bitno za medicinsku praksu, odnos lekar

- bolesnik, ishrana, pacijentov stav, bilo preispitano: bolesnik samo treba da uzme ove pilule, i one ga same lece; svakako, lekar vise i ne razgovara sa njim, čak i ako se bolesnik lose hrani i ostaje potpuno pasivan i ravnodusan prema svom lečenju. Iz tog fantastičnog uspeha na Zapadu rodila se nova medicinska praksa, dosad nepoznata: pri- stup bolesniku koji vise ne uzima u obzir njegovu anamnezu, kontekst, unutrasnju zivotnu snagu i sposobnost samoozdravljenja. Taj čisto mehanički pristup bolesniku i bolesti preneo se na čitavu medicinu, a ne samo na lečenje zaraznih bolesti. Danas se skoro sve medicinsko obra- zovanje sastoji u tome da se nauči dijagnosticiranje specifične bolesti, a Onda da se odgovarajuće leci. Ovakav pristup izvanredno funkcionise kod zapaljenjskih bolesti: vađenje slepog creva ako je zapaljeno, da- vanje penicilina za zapaljenje pluća, kortizona za alergiju. Ali, ovaj način brzo pokazuje svoja ograničenja, čim je reč o hroničnim boles- tima, kada leci samo krize i simptome. Ma kako mi izuzetno dobro znali da lečimo infarkt miokarda i spasavamo bolesnikov zivot kiseonikom, trinitrinom i morfijem, taj tretman nista nije učinio da se povuče bolest koja traje, koja je i zagusila koronarne srčane arterije. Danas samo duboke promene u načinu zivota bolesnika otklanjaju ovu hroničnu arterijsku bolest: vladanje stresom, kontrola prehrane, vezbe, itd.

Isto se odnosi na strepnju i potistenost, hronične bolesti, par excellence. Iluzorno je verovati da samo jedna intervencija ili čak samo jedan način intervencije moze sistematski da vrati ravnotezu u slozene interakcije koje zajedno odrzavaju stanje hronične bolesti godinama, čak i decenijama. U ovome se svi praktičari i teoretičari hroničnih bolesti slazu. Cak i najtvrdoglaviji psihoanalitičari, s jedne strane, i bioloski psihijatri, s druge, priznaju jednu stvar: najbolji način lečenja koji konvencionalna medicina nudi za hroničnu potistenost kombinuje psihoterapiju i lečenje lekovima. To potvrđuje jedna veoma upečatljiva studija rađena u isto vreme na vise univerziteta i objavljena u New EnglandJournal of Medicine (4).

Da bismo lečili hroničnog bolesnika treba da upotrebimo pro- gram koji napada problem u isti mah iz raznih uglova i ojačava razli- čite mehanizme samoozdravljenja. Između različitih intervencija treba stvoriti vezu jaču od same bolesti. U tom duhu sjedinjavanja napora ja sam opisao u ovoj knjizi različite metode; čak i ako se svaka doka- zuje individualno, njihova će kombinacija, prilagođena slučaju svakoga posebno, imati najveće Sanse da promeni psihički bol i zivotu vrati energiju.

Pomenuli smo brojna oruđa da bismo pristupili najdubljem u nasem osećajnom biću i ponovo uspostavili usaglasenost. Dakle, konkretno, odakle početi? Iskustvo koje sam sakupio u Centru za kom- plementarnu medicinu u Pitsburgu omogućilo mije da preciziram dosta jednostavna pravila da bih izabrao kombinaciju prilagođenu svakoj osobi.

Prva stvar koju treba naučiti jeste kontrolisati svoje unutrasnje biće. Svako razvija metode samoutehe, da bi vladao teskim prelazima. Nazalost, najčesće je reč o cigaretama, čokoladi, sladoledu, pivu ili vi- skiju, odnosno televiziji. To su najčesći načini da se utesimo na stranpu- ticama zivota. Ako smo bili u dodiru sa konvencionalnom medicinom, ovi svakodnevni otrovi lako mogu biti zamenjeni nekim sredstvom za umirenje (kao sto su valijum, ativan ili ksanaks) ili nekim antidepre- sivom. Sezdesetih su godina XX veka skoro svi američki medicinski časopisi bili puni reklama za librijum, koji je prethodio valijumu. Te reklame su ga s ponosom najavljivale: ,Uzmite librijum, ma kakav problem imali!" Izgleda da smo se mi u Francuskoj najbolje prilagodili ovom motu: Francuzi su i danas najveći potrosači umirujućih sredstava na svetu. Ako nam umesto lekara savete daje grupa gimnazista, stude-

nata ili pomalo izgubljenih prijatelja, umirujuća sredstva će biti zame- njena metodama drastičnije samoutehe, kao sto su kanabis, kokain ili heroin.

Bitno je zameniti ove nedovoljno efikasne metode, najčesće

otrovne, tehnikama koje koriste sposobnosti samoozdravljenja osećaj- nog mozga i koje omogućavaju da se ponovo uspostavi harmonija između spoznaje, osećanja i osećaja poverenja u zivot. U Pitsburgu smo svakoga hrabrili da otkrije svoju sposobnost srčane usaglasenosti i nauči da uđe u to stanje pri najmanjem stresu (ili, kad bi se pojavilo iskusenje, da se oslonimo na jednu manje zdravu metodu, i manje efi- kasnu, da bismo vladali napetosću trenutka).

Najzad, treba identifikovati, ako je to moguće, bolne događaje iz proslosti koji nastavljaju da prizivaju osećanja teska u sadasnjosti. Najčesće su pacijenti ti koji potcenjuju vaznost osećajnih čireva koje jos nose u sebi i koji uslovljavaju njihov stav prema zivotu, u svakom trenutku ozivljavajući bol ili ograničavajući zadovoljstvo. Većina tradi- cionalnih praktičara ima tendenciju da na to ne obraća paznju, ili pak ne zna kako da pomogne pacijentima da se toga oslobode. Dovoljno je nekoliko seansi EMDR-a da bi se posledice ove teske proslosti očistile i tako rodila nova i harmoničnija perspektiva u zivotu.

Uvek treba nabrojati hronične sukobe u najvaznijim osećajnim odnosima: kako u ličnom zivotu - roditelji, deca, supruznici, braća i sestre - tako i na radu - gazda, kolege, zaposleni. Ovi odnosi uslovlja- vaju nas osećajni eko-sistem. Očisćeni, oni nam omogućavaju da opet steknemo vlastitu unutrasnju ravnotezu. Ako stalno zagađuju rad naseg osećajnog mozga, oni najzad blokiraju ove mehanizme samoozdrav- ljenja. Ponekad, uklanjanje posledica povreda iz proslosti omogućava osećajnim odnosima da ozive. Oslobođeni senki koje nemaju nista sa sadasnjim trenutkom, mozemo izmisliti potpuno nov način da uđemo u odnos jedni sa drugima. Naučiti kontrolisati svoju srčanu usaglasenost takođe olaksava odnose. Nenasilna osećajna komunikacija je direktan, izuzetno delotvoran način da se usklade osećajni odnosi i da se ponovo nađe ravnoteza u sebi. Svi mi moramo da se stalno vezbamo za bolju osećajnu komunikaciju. Ako podučavanje ovim metodama od strane iskusnog terapeuta nije dovoljno, treba se angazovati u slozenijem pro- cesu terapije para ili porodične terapije (ukoliko su najvazniji sukobi iz ličnog zivota).

Skoro čitav svet će iskoristiti promenu.u ishrani kojom se pono- vo dolazi do odgovarajuće ravnoteze između masnih kiselina omega-3 i masnih kiselina omega-6, i tako obezbediti i telu i mozgu prvu idealnu materiju za obnavljanje. Mi danas znamo da taj rezim, koji se zove

,kritski", ne samo da pomaze da savladamo stres i depresiju, već i da povećamo srčanu varijabilnost. Svako, dakle, mora, bar minimalno, da se pobrine o povratku ravnoteze u svakodnevnoj ishrani jedući vise ribe, tj. uzimajući omegu-3, i da smanji količinu omege-6. Početi program fizičkih vezbi takođe je opcija koja je za svakoga moguća i koja ne zahteva skoro nikakvo materijalno ulaganje, osim tih dvadeset minuta triput nedeljno. Isto tako, svi moramo da se zapitamo da li bismo mogli bez preteranog napora da promenimo način jutarnjeg buđenja. Posto je dovoljno samo ponovo regulisati nas bioloski sat i zameniti budilnik lampom koja simulira početak svitanja, napor je minimalan, a poten- cijalne prednosti značajne. Akupunktura, naprotiv, predstavlja mnogo veće investiranje u vremenu i novcu. Jaje preporučujem naročito oni- ma koji pate fizički, uglavnom od bolova, i osećajno. U ovoj situaciji kineske igle obično pomazu da se u isto vreme lece dva problema (tesko je lečiti depresiju nekoga ko stalno ima telesne bolove).

Najzad, da bismo postigli istinski unutrasnji mir, potrebno je da nađemo dublji smisao u ulozi koju u svojoj zajednici imamo, izvan svoje uze porodice. Oni koji su imali sreće da nađu takav izvor smisla usmereni su dalje od jednostavnog povratka na ugodnost; imaju osećaj da crpu svoju energiju iz onoga sto samom zivotu daje smisao.

Kao i svi gimnazijalci, i ja sam sa sesnaest godina čitao Ka- mijevog Stranca. Vrlo se dobro sećam svoje uznemirenosti. Da, Kami je bio u pravu, sve je bilo apsurdno. Mi lutamo slučajno u egzisten- ciji, okrećemo se nepoznatima koji su dezorijentisani kao i mi, pravimo dvosmislene izbore krećući putevima koji određuju tok naseg zivota i najzad umiremo a da nismo imali vremena da shvatimo sta je trebalo drugačije da uradimo. Ako imamo sreće, mozemo čuvati izvestan in- tegritet, budući minimalno, u potpunosti svesni čitave te apsurdnosti. Ta svest o egzistencijalnoj apsurdnosti nase situacije jeste nasa jedina superiornost u odnosu na zivotinje. Kami je imao pravo. Nista drugo nije trebalo očekivati.

Danas, kad imam četrdeset i jednu godinu, posto sam godine

proveo uz uzglavlja ljudi i zena svake vrste i porekla, bolesnih i kon- fuznih, ponovo mislim na Stranca sasvim drugojačije. Izgleda mi pot-

puno jasno da Kamijev egzistencijalni heroj nije bio povezan sa svo jim osećajnim mozgom. Nije imao unutrasnji zivot ili se nikad nije na njega podsećao: nije osećao ni tugu ni bol kad je prisustvovao sahrani svoje majke, ni radost ni ljubav u prisustvu svoje prijateljice; jedva da je osetio i bes kad se spremao da ubije; i, naravno, nije bio povezan sa nekom zajednicom do koje bi mu bilo stalo (otud i naslov knjige).

Međutim, nas je osećajni mozak, plod miliona godina evoluci- je, doslovno zeljan ovih triju aspekata zivota kojima stranac nije mogao da pristupi: pokreti naseg tela koji su osećanja, skladni osećajni odnosi sa onima koji su nam dragi i osećanje da smo na svom mestu u jednoj zajednici. Odvojeni od toga, uzalud trazimo razlog postojanja izvan nas samih, u svetu u kome smo postali stranci. Kao sto je to Damasio bri- ljantno objasnio, nasem zivotu smer i smisao daju upravo talasi onoga sto smo već osetili, koji pune nase zivotne izvore, da bi udahnuli snagu nasem telu i osećajnim neuronima. Mi mozemo ozdraviti ako svaki od njih negujemo.