Zbog snažnih emocija koje su nas prožele prilikom prvog pokušaja, odlučili smo da svakodnevno odvajamo 15 minuta za meditaciju. I tako smo Džeri i ja nekih devet meseci sedali u svoje fotelje, ćutke disali i osećali dobrobit. A onda, neposredno pre Dana zahvalnosti 1985. za vreme meditacije, osetila sam nešto novo: glava je počela lagano da mi se pomera. Bilo je vrlo prijatno, u mom stanju odvojenosti, osetiti to blago kretanje. Osećala sam se gotovo kao da letim.

Nisam tome pridavala naročit značaj, sem što sam znala da to ne radim ja i da je vrlo prijatno.To je tako potrajalo dva ili tri dana svaki put kad smo meditirali, da bih, otprilike trećeg dana, shvatila da mi se glava ne pokreće nasumično - ispisivala sam nosom slova, kao kredom po tabli. „Džeri", uzviknula sam zapanjeno, „pa ja ispisujem slova nosom!"

S tom svesnom spoznajom da se dešava nešto čudesno i da neko pokušava da komunicira sa mnom, telo su počeli da mi preplavljuju intenzivni talasi uzbuđenja, praćeni žmarcima. Ni pre ni posle toga nisam osetila tako čudesno uzbuđenje. A onda su ispisali: Ja sam Abraham. Ja sam tvoj duhovni vodič. Volim te. Tu sam da bih radio s tobom.

Džeri je dohvatio svoju svesku i počeo da zapisuje sve što sam nespretno prevodila nosom. Slovo po slovo, Abraham je počeo da odgovara na Džerijeva pitanja, ponekad i satima bez prekida. Bili smo oduševljeni time što smo stupili u kontakt s Abrahamom na ovaj način!

Ovo jeste bio donekle spor i nespretan vid komunikacije, ali Džeri je dobijao odgovore na svoja pitanja, a doživljaj je za nas oboje predstavljao apsolutno veselje. I tako je to išlo oko dva meseca; Džeri je postavljao pitanja, Abraham odgovarao na njih upravljajući pokretima mog nosa, a Džeri je sve zapisivao. A onda je jedne večeri, dok smo ležali u krevetu, moja ruka počela lagano da lupka po Džerijevim grudima. „To nisam ja, mora da su oni." Potom sam osetila snažan poriv da kucam na mašini. Otišla sam do svoje pisaće mašine i stavila ruke iznad tastature; isto onako kako mi se dotad glava nevoljno pomerala da bi moj nos ispisao slova u vazduhu, tako su moje ruke počele da se pomeraju po tastaturi. Pomerali su se toliko brzo i sna žno da se Džeri pomalo uznemirio. Stajao je pored mene, spreman da me dohvati za ruke bude li potrebno, jer nije želeo da povredim prste. Rekao je da su se pokretali takvom brzinom da ih je jedva nazirao. Međutim, nije bilo potrebe da brine.

Moji prsti dotakli su mnogo puta svaki taster pre no što su počeli da ispisuju slova abecede, a potom nastavili dalje, ispunivši skoro punu stranicu sa želim da kucam  bez velikog slova i razmaka između reci. Po-tom su moji prsti počeli da kucaju poruku, polako i metodično, u kojoj se tražilo da svakodnevno provedem 15 minuta sedeći za pisaćom mašinom. To je, dakle, bio način na koji smo komunicirali naredna dva meseca.