Za ovu priču nam je potreban jedan osrednji duhovni učitelj koji je okupio desetak učenika.

Da ne bismo išli daleko, da ne bude to uvek neki Čin, Lao, Ho... u nekoj kineskoj provinciji Jang, Čin, Min... Neka to bude duhovni učitelj Džibro Čarapan, u zaseoku Strugotina, u selu Mali Mokri Lug. Neka to bude neki duhovni kamp u dvorištu i u kući njegovog strica, koji nema dece, a radi u Nemačkoj, u Kelnu, kao mašinbravar.

Dakle, ako on okupi desetak učenika, šta će se vremenom desiti? Da sledimo duhovnu zdravorazumsku logiku.

Oni će se u početku svi truditi da budu na nekom duhovnom nivou, onako kako ga svako od njih shvata: razgovaraće o meditaciji, o duhovnom napredovanju, o duhovnim tehnikama, o Ljubavi i Mudrosti, o tome kako su svi jedno, o raznm drugim mudrostima, od kojih se topiš i kad ih slušaš, a kamoli kad ih izgovaraš, itd.

I...?! Dalje?

Postoji u svetu jedna žalosna neminovnost međuljudskih odnosa - pravi odnos se iskristalizuje nakon nekog vremena, kada na površinu svih sudionika počnu da izbijaju prava lica na svetlost dana.  U slučaju učenika Učitelja Džibre - kako počnu vremenom jedni drugima da dosađuju, i svojim prisustvom i ponavljanim idejama i stavovima - počnu i razmirice. Možda poneka ironična rečenica, pa direktna kritika, pa neki izrazi netrpeljivosti, itd. Baš velike svađe se ne bi očekivale, jer do njih treba doći jednim družim zajedničkim životom.

Šta bismo mi preporučili Učitelju Džibri da u toj situaciji uradi?

Logično, da ih odvede u šumu koja je na zapadnoj strani Strugorine. Ko je od vas prolazio tim putem mogao je da vidi kako je celo brdo iza Strgotine obraslo bukovom šumom. I - da ih ostavi rasejane po šumi. Svako da bude daleko od drugoga, da ne bi uopšte komunicirali, a to i da im zabrani. Oni pritom verovatno imaju i male šatore, jer se ne ide na duhovni kamp bez šatora. A i to treba da se dešava u proleće, kada je toplo vreme. Pošto se radi o pitomom kraju, tu nema anakondi, aligatora, niti drugih domaćih zveri, jer ovde ta vrsta iskušenja ne može biti deo duhovnog nastavnog programa.

Učitelj Džibro bi ih, po toj logici, redovno obilazio i donosio im hranu. Za kafu ne smemo biti sigurni, ali za hranu smemo ... On, pri donošenju hrane, uopšte ne bi razgovarao sa njima.

I - šta dalje biva?

Možda se prvog dana svi malo opuste, prija im tišina, samoća... Ali, treba da bude normalno da već posle drugog-trećeg dana svi postanu nervozni, razdražljivi, maltene depresivni... Učitelju Džibri ne preostaje ništa drugo u toj situaciji, do da im preporuči da počnu da razgovaraju sa drvećem, sa pticama, sa cvećem, sa pčelama... Možda bi on rekao: „Poveravajte im se, svađajte se sa njima... Sasvim slobodno, bez ustručavanja, šapućite, galamite, kako vam dođe!“ A možda je on to zaista i rekao, ali, nije ostalo zabeležno u analima istorije duhovnih škola.

Ako na sve strane oko šume nije postavljen znak na kojem je lekar u belom mantilu, sa čekićem u rukama - pa ukoso precrtan, to je onda zato što se pretpostavljalo da tu nijedan psihijatar neće zalaziti.

I šta onda biva?

Učenici se istutnje sa tim „razgovorima“, ali, normalno, počnu da se osećaju kao da su „odlepili“, počnu da se osećaju blesavo i bolesno. Jer, nekako u ljudskom rodu nije baš običaj da se razgovara sa drvećem, frižiderom, papučama... Velika je verovatnoća da bi neko od učenika rekao: „Učitelju Džibro! Ljudi su stvoreni za razgovor između sebe, a ne da razgovaraju sa drvećem, sa pticama, sa cvećem, sa pčelama...“

Sledeći potez Učitelja Džibra je providno očekivan: on ponovo sastavlja učenike u stričevom dvorištu.

I, znate već kako to bude kada se sastanu duhovni učenici posle izvesnog izbivanja u šumi: „zaaagrljaj“, kao što kažu ljubičasti Tinki-Vinki i zeleni Dipsi. Svi srećni... Taj deo scenarija nam je poznat iz popularne serije „Teletabisi“. Naravno, tu mora da padne obećanje Učitelju Džibri - da se više neće svađati.

Šta na to treba da odgovori Učitelj Džibro?

Verovatno nešto „u stilu“:

- Uzalud vam obećanje. Opet će, nakon nekog vremena, krenuti rasprave.

Ako bi Učitelj Džibro to stvarno rekao: kako mi da znamo šta bi on imao na umu? Kako da izvučemo pouku iz ove priče? To ti je muka sa domaćim duhovnim učiteljima: ne umeju da izvuku pouku.

A pogledaj učitelje „made in China“: obavezno na kraju daju pouku, pa ti je sve jasno kao dan.