Nedelja, 29. april 2012.

 

Da dajem neku vrstu svog dnevnika, ovde, na "Magikusu"...

Baš zato što ideja deluje dosta "bez veze", u dilemi sam da li da to pokušam.

Pa sam vagao razloge "za" i "protiv", a ima ih, jednih i drugih.

Onda shvatim: treba probati. Jer u vezi sa mnogim stvarima mi ne možemo znati da li će one imati smisla i efekta, ili ne - sve dok ih ne probamo, dok ne steknemo neko praktično iskustvo u njihovom isprobavanju ili primeni.

 *   *   *

 Knjige koje sam čitao menjale su se, duhovna učenja koja su mi bila orijentiri, takođe, ideje su dolazile i odlazile, jedino me od sedamnaeste godine, dakle, već tridesetak godina, uporno prate - dnevničke beleške.

Navika da pravim dnevničke beleške.

I to, ne u klasičnom smislu, u smislu beleženja događaja, opisivanja kontakata sa ljudima... Oni mogu, ponekad, biti u nekoj pozadini ili kao povodi za glavne opise.

A glavni opisi su: psihološka i duhovna stanja, te sve mene koje su se u njima, sa njima dešavale.

Drugo: dnevnički zapisi su značili moje napore da sebe shvatim, da shvatim ono što mi se dešava, svoje reakcije, itd.

Treće: dnevnički zapisi su mi bili kao vid praćenja primene raznih metoda, tehnika...

Četvrto: oni su mi i pomoć u preispitivanju, snalaženju u idejam iz knjiga, sa kojima dolazim u dodir.

 *  *  *

 Osnovno što me je navelo da i ovde pokušam sa formom dnevničkih zapisa je davnašnje uočavanje da su nam istina ili Istina neuhvatljivi na načine na koje mi to mislimo, ili na načine koje mi koristimo.

Mi o nekoj svojoj istini napišemo tekst ili knjigu. Uzmimo da je to neka naša mala teorija, o bilo čemu.

Ako kod nas nema napora u stalnom preispitivanju, onda nam to lako može poći za rukom: zapišemo svoju teoriju i - gotovo.

Ali, ako smo stalno u preispitivanjima, sebe, onoga što radimo i ideja, uvida koje imamo - onda se suočavamo sa njihovom neuhvatljivošću. Kao sa ribom koju izvadimo iz reke, koja se praćaka i beži iz ruku.

Teorija koju smo zapakovali u neki tekst, knjigu, u neki  sistem, već za nekoliko dana, ako u nama teče proces stalnog preispitivanja, počinje da se urušava. Nešto sagledamo na drugačiji način, negde nam se otkrije neka praznina, nedoslednost, neki deo produbljenije sagledamo, a tek ako se radi o teoriji koja se primenjuje u praksi, tek tu su vratolomije...

Shvatio sam: MI MOŽEMO JASNO I LEPO OPISIVATI DUHOVNE I PSIHOLOŠKE PROCESE KROZ KOJE PROLAZIMO, NE I OKAMENJENE IDEJE, TEORIJE ILI SISTEME. I baš ti procesi mogu biti korisno iskustvo drugima. Korisni orijentiri. Nezavisno od naših ideja, koje za njih mogu biti neprihvatljive.

Dakle, opisujem kako i zašto sam došao do određenih uvida, a onda pratim, šta se dalje dešava sa tim uvidima.

Ono što je danas moj stav o nečemu, ne mora da bude i za nekoliko dana, ili za mesec dana, ako je taj moj stav podvrgnut stalnom preispitivanju. (Podrazumeva se, ovo se ne odnosi na naše temeljne stavove.)

Odnosno, kod nekih je to spontani proces, kojim se i bez svesnog napora javljaju uvidi kojima se unosi novo svetlo u već formirane nazore, ideje...

Onaj, kod koga proces samoispitivanja i preispitivanja nije toliko intenzivan - nema te problema.

Sve ima svoje pluseve i minuse. Ovaj proces jeste poželjan, jer znači naš rast i širenje spoznaje. Ali, on znači i naš STALNI NEMIR, u vezi sa idejama i sagledavanjima.

Koga to ne muči, ustali se u jednom formiranim nazorima i usidren je u njima... mesecima, u goroj varijanti i godinama.

Uostalom, poslušajmo ljude oko sebe. Primećujemo li promene u njihovim nazorima (o životu, o društvu, o vrednostima...), u onome što su pričali pre nekoliko godina, a u odnosu na ono što pričaju danas?