Odigraj "Tarot DA/NE"

Kalendar događanja

Član JosipJankovic

Upisao:

JosipJankovic

OBJAVLJENO:

PROČITANO

1090

PUTA

OD 14.01.2018.

SUFIZAM – UNUTRAŠNJA DIMENZIJA ISLAMA*

SUFIZAM – UNUTRAŠNJA DIMENZIJA ISLAMA*
Potpuna obnova sufizma usledila je tek devedesetih godina, po raspadu Jugoslavije i završetku ratova.

SUFIZAM – UNUTRAŠNJA DIMENZIJA ISLAMA*

Apstrakt: Prvi deo ovog rada predstavlja kraći uvod u sufizam kao osobeni vid ispoljavanja unutrašnje, mistièke dimenzije islama. U tom odeljku razmatra se povest, doktrina i ritualna praksa glavnih derviških redova. U drugom delu, koji se uglavnom temelji na autorovom preliminarnom terenskom istraiivanju postojeæih derviških zajednica u Bosni i Hercegovini, više painje posveæeno je oiivljavanju islamskog misticizma u savremenom kontekstu. U terminima sociologije religije, re- vitalizacija sufizma u BiH bi se mogla razumeti u širim okvirima obnove klasiène re- ligioznosti na Balkanu. Nakon Drugog svetskog rata bila je na snazi dugogodišnja zabrana delatnosti derviških redova u BiH, èemu je najviše doprinela modernistièki nastrojena Islamska zajednica koja je imala podršku vladajuæih struktura. To, svaka- ko, treba uzeti u obzir kada se razmatra pitanje odnosa izmeðu islamske ortodoksije i misticizma. Potpuna obnova sufizma usledila je tek devedesetih godina, po raspadu Jugoslavije i završetku ratova. Tu je, dakle, reè o obnovi klasiène religioznosti, jer se sufizam, još od osmanskog perioda, razvijao unutar ortodoksnog islama u Bosni.

 

Šta je tesavuf?

Tekstualni okvir: FILOZOFIJA I DRUŠTVO 2/2008Tesavuf (tasawwuf) je arapska reč za islamski misticizam, sufizam. Ona bukvalno znači „biti mistik, sufija“, a po obliku je infinitiv pete vrste glagola od reči sûf (vuna). Prve sufije su inače bile poznate po svom specifičnom držanju, kao i gruboj odeći od vune koja ih je izdvajala od ostalih grupa, zajednica. Prema alternativnoj etimologiji, termin sufi dovodi se u vezu s izrazom as-suffa (klupa, „sofa“), a ljudi s klupe bi bili Muhamedovi savremenici koji su ziveli pobozno i asketski. Postoji, doista, puno različitih definicija sufizma, etimologija i teorija o njegovom poreklu. Cilj islamskog misticizma je priblizavanje Bogu, a put kojim se mistik priblizava Bogu i koji vodi do određenih duhovnih stanja naziva se tarîq (pl. turûq).

*    Ovaj tekst je odlomak iz autorove knjige Homo viator Religija i novo doba, Èigoja štampa, Beograd (u pripremi).


Sufizam, najopštije rečeno, obuhvata, s jedne strane, teoriju, filozofski, spekulativni put, a s druge strane institucionalni put, derviški red, bratstvo ili tarikat. Glavni učitelji sufizma, pristalice tog prvog, „filozofskog“ puta, bili su Abulhasan Ali Hudzviri iz Lahorea (umro 1076), Dzelaludin el Rumi iz Anadolije (1207-1273)1, Abu Hamid Muhamed el Gazali iz Persije (umro 1111.) i Ibn Arabi iz Španije (1165-1240).

El Gazali je načinio pokušaj da ortodoksni islam prozme mističkim elementima (da „ozivi“ šerijat), te da, s druge strane, misticizam zadrzi u okvirima ortodoksije. Zbog toga se od njegovih dela izdvaja Oživotvorenje verskih nauka (ihyâ ‘ulum ad-dîn).

Ibn Arabi je, pak, bio veliki sistematičar mističkih učenja i islamske duhovnosti prozete platonizmom, čovek koji je, pomoću svog velikog znanja i nadahnuća, bio u stanju da objedini tradiciju zapada (Andaluzije) i istoka (Horasana). On je Kuran tumačio u duhu platonizma, a Platona i Aristotela čitao u duhu islama. Glavna njegova dela su Mekanska otkrivenja (al-futûhât al-makkiyya) i Dragulji mudrosti (fusûs al-hikam)2. Zbog svog velikog znanja i ugleda među sufijama, Ibn Arabi se često naziva aš-šayh al-’akbar („najveći učitelj“) ili, na latinskom, doctor maximus.

Dzelaludin Rumi (Mevlana, „naš Go- spodin“) bio je veliki mistički pesnik na persijskom jeziku i religijski filozof koji je pisao o jedinstvu prirode i savršenom čoveku. Najpoznatija njegova dela su Mesnevija i Divan-i Šems, a red mevlevija je zvanično ustanovio njegov sin Sultan Veled.

Tekstualni okvir: MILAN VUKOMANOVIÆBratstva ili tarikati su se, u organizovanom obliku, pojavila tek u 12. i 13. veku. Tarikat je, prema tumačenju bosanskog šejha Fejzulaha Hadzibajrića, „plan i program, te metoda i rezim nekog sufijskog reda“ (Hadzibajrić, 1990: 17). Tarikatska pravila ponašanja, koja podrazumevaju rezim zivota u tekiji, ali i propise vezane za zikr i druge aktivnosti, nazivaju se adabima (adâb). U pokušaju da objasne poreklo derviških bratstava u komparativnoj religijskoj perspektivi, razni autori naglašavaju ponekad uticaj šamanizma, joge, tantre, budizma ili, uopšte, religijski sinkretizam. Sličnosti s drugim

1    Rumi je, zapravo rođen u gradu Balhu, u današnjem Avganistanu, ali je njegova porodica, pred najezdom Mongola, prebegla u seldzučku Anadoliju, blizu grada Konje, gde se i danas nalazi Mevlanin mauzolej.

2    Ovo drugo delo je dostupno i u prevodu na srpski jezik: Ibn Arabi (2007):

Dragulji mudrosti, prev. J. Kuzminac, Beograd: Prosveta.


religijskim grupama i pokretima stvaraju tu donekle problem oko njihovog porekla. Derviši, naime, podsećaju na monaške redove u crkvi, ali su i bitno različiti po sledećim karakteristikama:

a) oni nisu uključeni u višu organizacionu formu i nisu „ortodoksni“;

b) mali broj je zaista posvećen asketskom zivotu, pa ima dosta laika, svetovnjaka;

c) ne zive u celibatu, osim manjeg broja ljudi, pri čemu to nije nikakav uslov pripadništva;

d) kaluđeri zive u manastirima, ali derviši, po pravilu, ne stanuju u tekijama, već se tu okupljaju samo u određene dane (obično u vreme zikra); oni, kao i ostali muslimani, stanuju sa svojim porodicama i bave se redovnim zanimanjima.

Politička uloga onih redova koji vode poreklo iz šiizma-ale-vizma je osobito značajna. Derviši imaju i ulogu u misionarenju, pa su se, istorijski gledano, obično kretali zajedno s vojskom i često bili prvi kontakt s islamom domorodnog, nemuslimanskog stanovništva. Sufije su tradicionalno otvorene prema hrišćanstvu i judaizmu kao religijama knjige, odnosno prema Jevrejima i hrišćanima kao „naro- dima knjige“. U nekim sinkretističkim obredima i praksama pojedinih heterodoksnih redova prepoznaju se tragovi predislamskih verovanja, nalik na panteizam. Zbog toga je ortodoksna ulema uvek upozoravala na opasnost od mogućeg skliznuća u „jeres“, naročito kada je reč o tim neortodoksnim pokretima i pravcima u sufizmu.

Odlike pripadnika derviških redova su siromaštvo (faqr)3, pokajanje (tawba), asketizam (zuhd), podnošenje nevolja (sabr), oslanjanje na Boga (tawakkul), te zadovoljstvo onim što dolazi od Boga (rida’). Sufije su sklone meditaciji (murâqaba) i kontemplaciji, umnom sagledavanju (mušahada). U svojoj praksi, oni prolaze kroz različita duhovna stanja (hal, ’ahwâl) i stepene, tzv. mekame (maqâ- mât). Mekam bukvalno znači mesto boravka ili odmora, ali ima i različita druga značenja kao, na primer, dignitet, stanje, muzički ton ili pitanje. U sufizmu ovaj termin se, pak, odnosi na određni stadijum u kome se nalazi duša tokom nečijegzivotnog veka. U izvestan mekam se stupa već akon roðenja, a ljudska duša moze obitavati u samo jednom ili više takvih stadijuma, u zavisnosti od svoga razvoja i Bozje milosti. Postoje viši i nizi nivoi takvog razvoja, prema sledećemredosledu: mekamun-nefs (samoljublje), mekamul-kalb (sta- dijum srca), mekamur-ruh (čsti duh), mekamus-sirr (bozanske tajne), mekamul-kurb (bliskost Bogu), mekamul-visal (sjedinjenje).

3    Otuda i naziv faqîr za derviša.


Svaka osoba se raða u stadiju samoljublja, ali napredovanje ka višim stepenima evolucije duše, teško je, prema sufijama, ostvariti bez podrške šejha (Muinuddin, 2006: 75). U svakom od tih „odmorišta“ duše dešava se veliki broj promena (halova), kao što su, na primer, oni koje derviš dozivljava tokom izvoðenja zikra. Poseban značajimaju stanja priblizavanja Bogu, odnosno dzezbe, duhovne ekstaze, koje zavise od Allahove milosti.4

Različita su, dakako, i odreðenja sufije u mističkoj literaturi. Sufija se ponekad opisuje kao onaj čije misli prate ritam njegovih koraka, ili potpuno prisutna osoba čiji duh je onde gde i telo. On je putnik koji se vraća svome Stvoritelju. Ili, opet, sufija je onaj za koga ništa ne moze prionuti i koji ni za šta ne prijanja.

Tekstualni okvir: MILAN VUKOMANOVIÆSufizam posebnu paznju posvećuje odnosu izmeðu tri elementa ili aspekta islama: šerijat, tarikat (put) i hakika (haqîqa, isti- na). Šerijat je nuzna osnova za stupanje na Put. Metaforički se tu po- nekad islam opisuje kao orah čija je kora kao šerijat, jezgro kao tarikat, a ulje – još nevidljivo, a svuda prisutno – hakika, tj. nepo- sredno iskustvo Bozjeg prisustva. Kao četvrti elemenat, ili „četvrta kapija“, dodaje se i marifet (ma’arifat, spoznaja), odnosno istinska spoznaja Stvarnosti, koja se retko dostize i više spada u put Poslani- ka, prorokâ i mudracâ. Ibn Arabi je isticao, na primer, kako na nivou šerijata postoji ‘moje i tvoje’; na nivou tarikata: ‘moje je tvoje i tvoje je moje’; na nivou hakikata nema ‘ni moga ni tvoga’; a na nivou ma- rifeta nema ‘ni mene ni tebe’. Jedno drugo poreðenje šerijat predstavlja kao laðu, tarikat kao kompas, a hakikat kao biser na dnu mora za kojim se traga. Cilj duhovnog puta u sufizmu je ne samo spoznaja istine i priblizavanje Bogu, već i pročišćenje i preobrazaj duše, nefsa (nafs). Sufije veruju u to da duša nije loša sama po sebi, ali da je pod- lozna iskušenjima zelja, potreba i prohteva, svog nizeg sopstva. Put sufije nije povlačenje iz sveta, nego trazenje istine i preobrtazaj nef- sa dok se učestvuje, zivi u svetu.

Kod različitih autora postoje različiti spiskovi glavnih derviških redova (tarikatski usuli). Meðu njima, inače, postoje samo manje razlike u ceremonijalu, prijemu u red, izvoðenju zikra, mesta gde se zikr izvodi, i sl. Tome treba dodati i razlike u adabima (adâb), nekoj vrsti etičkog kodeksa i pravilnika ponašanja koji moze varirati

4    Tako se, recimo, za bosanskog kadirijskog šejha Fejzulaha ef. Hadzibajrića veli da je jednom neprekidno proveo 12 dana u dzezbi.


od tarikata do tarikata. Ovde bismo izdvojili nekoliko glavnih tarikata: kadirije, šazilije, rifaije, mevlevije, nakšibendije, halvetije, bedevije, desukije, sinanije, suhravardije, čištije, kubrevije, bektašije.

Kadirije su, istorijski gledano, bile prvi sufijski red. Oni su arapskog porekla, a njihovi počeci se katkad vezuju uz godinu el Gazalijeve smrti (1111), iako bi, po svemu sudeći, bilo pravilnije da se oni asociraju uz svog prvog šejha, Abdulkadira el Dzilanija, koji je roðen 1078, a umro 1166. godine. Rifaije, derviši „huktaši“, poznati su po svom glasnom, temperamentnom zikru s idzrom, koji podrazumeva probadanje zarfovima i drugim oštrim predmetima u stanju kontrolisanog transa. Mevlevije, „vrteće derviše“, osnovao je Rumijev sin Sultan Veled. Njihov centar je danas u Konji (Turskoj), gde se nalazi i Rumijev grob, mauzolej, koji je mesto hodočašća za mnoge sufije, ali i ostale muslimane iz celog sveta. Nakšibendije su tradicionalno bile vojnički red kao, uostalom, i bektašije, koje su, meðutim, šiitsko-alevitskog porekla i danas imaju najviše predstavnika u Albaniji i na Kosovu. Nakšibendije su, s druge strane, vrlo ortodoksan sufijski red sunitskog porekla i predstavljaju dominantni tarikat u Bosni i Hercegovini. Halvetije (od halwa, osama) su ostale poznatije kao „intelektualni“ red. Tu se derviš povlači u halvet s šejhovom dozvolom, najviše na 40 dana, gde u skučenom i tamnom prostoru provodi svoj ibadet.

Tekstualni okvir: FILOZOFIJA I DRUŠTVO 2/2008Suhravardije su, opet, red raširen u Juznoj Aziji, današnjem Pakistanu i Indiji. Iz Irana su se u Juznu Aziju, oko 12. veka, proši- rile i čištije, čiji centar u Indiji se nalazi u gradu Adzmiru, pokrajini Radzastan. Osnivač toga reda u Indiji je Hvadz Muinudin Èišti, čije se turbe i danas nalazi u Adzmiru, zajedno s klinikom za homeopatsko lečenje lekovitim biljem. Holistički pristup medicini kod čištija ne tretira bolest nuzno kao neprijatelja, već kao put ka očišćenju tela i uspostavljanju balansa na fizičkom, emotivnom, mental- nom i duhovnom planu (Muinuddin, 2006: 30). Od čištija vodi poreklo jedan vid ekstatične religijske muzike (kavali) koja je i danas vrlo popularna u Pakistanu. Qawwal je, zapravo, mudra izreka čiji se smisao bolje razume nakon što se slušaoci pomoću muzike „otvore“ za njenu religijsko-filozofsku poruku. Za kavali muziku je posebno karakteristična  tenzija izmeðu ritmičkog ponavljanja i iznenadnih vokalnih improvizacija koje bukvalno „presecaju“ glavnu temu i melodiju pesme.


Nazivi redova uglavnom reflektuju imena njihovih osnivača (tzv. pirova): npr. Abdulkadir el Dzilani, Ahmed ar Rifaija, Abu el Hasan el Šazili, Omer Halveti, Muhamed Behaudin Nakšibend, Ha- dzi Bektaš Veli, itd. Autentiène sufijske redove obavezno prati i sil- sila, neprekinuta tradicija ili kontinuirani lanac imenovanja glavnih šejhova, unazad do Poslanika Muhameda. Silsila mevlevija, suhra- vardija i halvetija sledi, na primer, alevitsku genealogiju koja ide preko četvrtog halife Alija: Muhamed – Ali (umro 661) – Hasan el Basri (u. 799) – Habib el Adzemi (u. 768) – Davud el Tai (u. 800) – Maruf el Karhi (u. 815) – Sari el Sakati (u. 855) – Dzuneid el Bagda- di (u. 910 ili 911). Potom kod mevlevija silsila ide od Dzuneida Bag- dadija do Mevlane (u. 1273) i njegovog sina Sultana Veleda. Različito je, kao što se vidi, i geografsko poreklo spomenutih tarikata: Mesopotamija, današnji Irak (suhravardije, rifaije, kadirije); Magreb (šazilije, bedevije, desukije); Horasan, odnosno Persija, Turska, Indija (mevlevije, kubrevije, nakšibendije, halvetije, bektašije). Od osnovnih tarikata dalje se granaju tzv. kolovi, „podredovi“.

Tekstualni okvir: MILAN VUKOMANOVIÆMoglo bi se, u stvari, reći da su derviški redovi nicali širom islamskog sveta, a da se praksa njihovog imenovanja po odreðenom broju šejhova počela učvršćivati tek od dvanaestog veka. Sami šejhovi su, prema oskudnim biografskim podacima o njima, bili poznati kao veliki putnici unutar islamske ume, pa nije onda slučajno što su sticali veliki broj pristalica u različitim sredinama, od Španije do Bliskog istoka, od Horasana do juzne Azije. El Šazili je, na primer, bio poreklom iz današnjeg Maroka, ziveo je u Sevilji, poduèavao u Tunisu, a ustalio se u Aleksandriji. Umro je 1258. na putu za Meku, s namerom da obavi hadz. El Dzilani i Ahmed Rifaija su roðeni u Persiji, a podučavali su u Bagdadu. Još za Dzilanijevog zivota i neposredno nakon njegove smrti, kadirije su već bile prisutne u Jemenu, Siriji, Hidzazu, Turkestanu, Egiptu i Maroku. Ibn Arabi, veliki šejh, ali ne i osnivaè reda, putovao je širom islamskog sveta, od Španije do Hidzaza. Istorija odreðenog tarikata je, zapravo, skup (pri)povesti o njihovom pojedinaènim šejhovima koji su se smenjivali unutar zvaniène silsile svakog reda. S obzirom na to da su sami šejhovi ziveli u različitim geografskim oblastima, vremenima i okolnostima, istorija pojedinih redova nije toliko homogena, jedinstvena, kao što bi se to, mozda, moglo očekivati.

5    Od takvih pripovesti videti, na primer, El-Arebi 2005 i Eš Šarani 2005.


Tradicionalna mesta derviškog okupljanja su tekije (tur. te- kiyye, ar. zâwiya). Izvorno, koren reèi tekija (w-k’-), znaèi „mesto ili stvar na koju se neko oslanja, gde se odmara“. Tekije su, dakle, posebne graðevine ili centri namenjeni zivotu derviša u zajednici. One su obično podizane u okviru kompleksa graðevina koje sadrze prostor za molitvu (mesdzid, dzamija), podučavanje (medresa), stanovanje (kuća, ribat), sećanje na mrtve (turbe, mauzolej, nišani), odmor za goste (musafirhana), kao i javna dobrotvorna kuhinja za siromahe i putnike (imaret), a počele su se podizati još u 12. veku, s osnivanjem prvih tarikata. U Bosni su, na primer, one prirodno ugraðivane u specifičan ekografski ambijent koji bi uključivao neko vrelo, vodu, stenu, pećinu i sl. (Hadzimuhamedović, 2006: 43-50). Po svom eko-grafskom prostoru naročito se ističe tekija na vrelu Bune, u Blagaju kod Mostara. U svojoj najranijoj povesti, dok su njome upravljale bektašije, ova tekija je bila i svojevrsno misionarsko, pa i vojno stanište. Uz tekijske mauzoleje negovao se i kult svetaca, praksa koja nije sasvim nailazila na odobravanje ortodoksnih krugova u povesti islama. Danas je ta praksa, recimo, zabranjena u Saudijskoj Arabiji. S druge strane, čuveni mauzolej Dzelaludina Rumija u Konji je i sada značajno pokloničko mesto za sufije iz celog sveta.

Svaka zajednica ima svog šejha (starešinu, duhovnog učitelja

Tekstualni okvir: FILOZOFIJA I DRUŠTVO 2/2008muršid), predvodnike (muqaddam), vernike, braæu (ihvân) i iskušenike (murîdun, sing. murîd). Pojedini redovi, kao bektašije, imaju i širi krug pristalica, simpatizera (muhiba), pa se smatraju i zasebnom religijskom zajednicom ili sektom u Albaniji i na Kosovu. Šejh je u sufizmu kao lekar muridovog nefsa, kao ogledalo u kome murid vidi sebe. Njegove glavne osobine treba da budu zrelost, strpljenje, znanje o tome šta je muridu potrebno (uključujući i njegove unutrašnje misli) i sloboda od sveta u kome se zivi. Tu često postoji vrlo izrazena emotivna veza izmeðu murida i muršida.

Dva osnovna verska obreda kod derviša su zikr (dhikr) i  semâ. Zikr je priseæanje na Boga koje se u ritualu postize ponavljanjem Bozjih imena i atributa (kojih u Kuranu ima ukupno 99), kao i njegovih naredbi i zabrana, uz podsticanje da se te naredbe i zabrane izvršavaju. U Kuranu – čije recitovanje je, samo po sebi, najuzvišeniji vid zikra – ističe se, na primer, sledeće: „O vjernici, često Allaha spominjite i hvalite“ (33.41).6 Prema istoj suri, El Ahzâb (33.21),

6    Svi citati iz Kurana navedeni su prema izdanju Kuran s prevodom (1412 h.).


navodi se još i to da je sam poslanik Muhamed često spominjao Boga, što bi zapravo znaèilo da je i on èinio zikr u raznim situacijama. To, uostalom, potvrðuje i Muslimov hadis Rijadu salihin, na osnovu svedočenja Muhamedove kćeri Ajše. Sam Bog je, prema suri El Baqara (152), poručio: „Sjećajte se vi Mene, i Ja ću se vas sjetiti“. Kako se konkretno vrši to prisećanje na Boga? „Zazivač“, onaj ko se priseća Boga i zaziva njegovo ime, izgovara rečenice čije ponavljanje, samo po sebi, sadrzi odreðenu vrednost i duhovnu energiju, snagu. Ti iskazi se najčešće oblikuju kroz četiri osnovne forme ili varijante: tehlîl – potvrðivanje Bozje jednosti; tesbîh – slavljenje Boga; tahmîd – zahvaljivanje Bogu i tekbîr – veličanje Boga. Na primer, bozanska jednost, unikatnost, iskazuje se pomoću formule „Nema boga osim Boga“ (lâ ilâhe illallâh), što znači da pored jednog Boga (Allâh) ne postoji bozanstvo (ilâh) koje zavreðuje da mu se čini ibada, bogosluzenje, odnosno da ne postoji ništa drugo što zavreðuje obozavanje. U drugim zazivanjima potvrðuje se, pak, Bozja uzvišenost, zahvalnost i pokornost Bogu, kao i verovanje da je on veći i viši od bilo čega drugog.

Tekstualni okvir: MILAN VUKOMANOVIÆZikr, dakle, s jedne strane, predstavlja potvrðivanje bozanske transcendencije i unikatnosti, veličine i neuporedivosti, dok, s druge strane, u svom praktičnom izvoðenju, on simbolički označava i odvajanje duše od tela koje se postize uz pomoć kontrolisanog transa. Kao svojevrstan religijski obred, zikr je, u stvari, jedinstvo daha, zvuka i pokreta, pa i jedinstvo zajednice u tom zvuku i kretanju. Zikr mozemo klasifikovati u nekoliko vrsta, tipova:

1. sedeći (na koleni- ma);

2. stojeći (devran, kijam);

3. kombinacija sedenja i stajanja;

4. ples (kod mevlevija). 

Razlikuju se, pored toga, glasni (dzehri) i bezglasni (hafi) zikr, ili zikr srca (kalbi). Ovaj potonji zikr se prakti- kuje, na primer, kod nakšibendija, a naročito ga primenjuje njihov halidijski ogranak.

Sema (samâ) je ritualno slušanje muzike, oratorijum i ples uz muziku specifièan za mevlevije. Derviši se tada, uz dopuštenje šejha7, vrte u krug, obrnuto od kazaljke na satu, pri èemu desna noga uvek ide preko leve. Istovremeno se svi derviši okreću i u svojoj sali, zajedno s drugim dervišima, nešto poput planeta koje kruze oko sunca, ali se okreću i oko svoje vlastite ose. Semazenbaši je naziv za

7    Šejh pritom sedi na crvenoj prostirci, okrenut u pravcu kible, dok derviši naklonom (selamom), ili poljupcem u ruku, primaju dopuštenje da otpočnu ples.


majstora ceremonije, „starešinu plesa“ koji se tokom izvoðenja kreće izmeðu derviša-plesača. Sema traje oko jedan sat i podeljena je u četiri uzastopna dela s desetominutnim plesom i kratkim meðu-pauzama u kojima se svira, peva i recituje iz Kurana. Simbolički gledano, ta četiri dela označavaju kretanje posvećenika prema Bogu, sa Bogom, u Bogu i od Boga (povratak). U tom poslednjem segmentu mevlevijskog plesa učestvuje i sam šejh, koji se, doduše, puno sporije i mirnije okreće u središtu sale. Instrumenti koji se koriste tokom seme su obično nej ili naj („derviška frula“, flauta od trske, duzine 40-80 cm), oud (lauta kratkog vrata), tambur (lauta du- gog vrata), kudum (mali dupli talambas) i cimbal (Tahiroviæ, 374-377). Klasična sema je vokalna, dok je mevlevijska i instrumentalna (Ruze 1994: 311). Današnji mevlevijski ansambl je relativno mali i ima najviše 12 instrumentalista. U drugim redovima se tokom zikra koriste udarački instrumenti, kao što su bendair i def (bubnjiæ). Prema mevlevijskoj legendi, prvi semâ je, oko 1249. godine, izveo sam Rumi, u čaršiji Konje, ispred radnje jednog zanatlije, uz ritmićke zvuke kovačkog čekića.

Tekstualni okvir: FILOZOFIJA I DRUŠTVO 2/2008El Gazali je objasnio neka od pravila seme u delu „Knjiga o pravilnoj upotrebi slušanja i transa“ (Ruze, 1994: 297). On ne upo- trebljava arapsku reč grčkog porekla mûsîqî za ovu vrstu muzike, a pravi i jasnu razliku izmeðu termina tarâb i semâ. Prvi termin se odnosi na muziči uzitak koji ima profanu dimenziju, dok se drugi odnosi na duhovno slušanje muzike. Gazalijev adâb sadrzi pet osnovnih pravila:

1. odabrano vreme, mesto i učesnici;

2. predostroznost s muridima;

3. samokontrola u transu;

4. kontrola plača i plesa;

5. korektan odnos prema drugim učesnicima (Ruze, 1994: 304).

Sve to je ustanovljeno da bi se sprečile nepovoljne reakcije učesnika, kao što su nesvestica, cepanje odeće, plač, pa i smrt u transu. Otuda je pri svakom zikru od izuzetne vaznosti kontrola transa, pa se moze reći da sam zikr, za razliku od obične ekstaze, predstavlja u stvari, jedan takav kontrolisani trans.

Zikr s idzrom se obavlja kod rifaija, i to uglavnom u mesecu muharemu, kao znak zalosti u spomen na pogibiju imama Huseina i njegove porodice kod Karbale. Za Sultan-i Nevruz (21. mart), dan roðenja halife i imama Alija, takoðe se obavlja idzra, pri čemu se derviši probadaju oštrim predmetima. Pripreme se vrše desetak dana unapred, i uključuju post, molitvu i uzdrzavanje od dodira sa zenama.

Neki derviški redovi, poput bektašija, ali i rifaija, nakšibendija, upućeni su u nauku o izgonjenju dzina, duhova (tur. ilmi havas), što predstavlja neku vrstu islamskog egzorcizma. Koriste se i zapisi za pojedine mentalne tegobe i bolesti, kao i lečenje travama, blatom, glinom, vodom i melemima.

Pregled najnovijih komentara Osobne stranice svih članova kluba

DUHOVNOST

LISTOPAD...

METODE I TEHNIKE

BRZI CHAT

Cijeli Chat

TAROT I OSTALE METODE

MAGIJA

MAGAZIN

Magicusov besplatni S O S tel. 'SLUŠAMO VAS' za osobe treće dobiMAGIFON - temeljit uvid u Vašu sudbinuPitajte Tarot, besplatni odgovori DA/NEPitaj I ChingAnđeliProricanje runamaSudbinske karte, ciganiceOstvarenje željaLenormand karte

OGLASI

Harša knjigeDamanhurSong of SilenceSpirit of TaraIndigo svijetPranic HealingSharkUdruga magicusUdruga leptirićiSmart studioHipnoza ZagrebKreativna akademijaSvijet jogeInfo izlog

Jeste li propustili aktivacijsku e-mail poruku?

Javite nam se na info@magicus.info

Obnova sufizma u Bosni i Hercegovini