Po mom iskustvu, iluzija se ne može shvatiti u intelektualnom smislu, TO SHVATANJE JE POSLEDICA NAŠIH UNUTRAŠNJIH PROCESA.

Kome se desi nešto slično onome što je Tolstoj opisao za sebe: iako je imao sve što se može poželeti, odjednom mu je sve, i to što ima, i sve drugo, postalo bezvredno i besmisleno. JER TEK TO JE PUNA SVEST O ILUZIJI U OVOM SVETU! Pa tek na tom osećaju ništavila treba s mukom izgrađivati novi smisao života. ALI, TAJ NOVI SMISAO ŽIVOTA VIŠE SE NE MOŽE VEZIVATI ZA OVOZEMALJSKE VREDNOSTI.  Iluzija ne može davati smisao života onome ko ju je postao svestan.

Karijera, status, tj. uspesi u društvu, što više novca, materijalnih vrednosti, putovanja, prijatelja, itd. - više ne mogu biti vrednosti koje donose islunjenje onima koji su postali svesni iluzije. TO NE ZNAČI DA ONI BEŽE OD SVEGA TOGA, VEĆ - DA IM TO NE DONOSI UNUTRAŠNJE ISPUNJENJE: IMALI IH, NE IMALI IH, SVEJEDNO IM JE.

To je momenat koji se u duhovnim delima označava kao - oslobođenost od sveta iluzije.