Jednom je vladika ruski putovao s bogomoljcima preko mora. Tokom plovidbe, brod se približio ostrvu na kome su, po priči nekih ribara, živjela tri isposnika.

Vladika je poželeo da vidi isposnike, pa je bačeno sidro, čamac spušten u more i veslači s vladikom za-veslali k ostrvu. Kada su se primakli, ugledali su tri isposnika - jedan je bio visok, drugi manji, a treći sasvim mali; stajali su na obali i držali se za ruke. Sva trojica imali su duge sijede brade.

Vladika je izašao iz čamca i blagoslovio ih, a oni mu se poklonili do zemlje. Onda ih je pitao kako vode isposnički život i kako se mole Bogu. Najstariji isposnik je rekao: »Ovako se molimo - 'Vas trojica gore, spasite nas trojicu dolje'«. Samo što je to izgovorio, druga dva isposnika pogledaše k nebu i uglas rekoše: »Trojica vas, trojicu nas spasite!«

Vladika se nasmijao i rekao im: »To ste vi čuli za Svetu Trojicu, ali ne molite se kako valja. Ja ću vas naučiti po Svetom pismu, kako je Bog naložio ljudima da se mole«.

I počeo je vladika da ih uči »Oče naš«, i učio ih je satima, sve do večeri, stotinu puta ponavljajući riječi molitve, a isposnici su ponavljali za njim. Na kraju, sva trojica su ponovili čitavu molitvu.

Već se smrkavalo, mesec se pojavio iza mora, kada je vladika pošao natrag na brod. Isposnici su pali pred njim na kolena, a on ih je podigao i sve redom izljubio. Zatim je sjeo u čamac i zaplovio prema brodu, slušajući kako isposnici uglas ponavljaju molitvu. Kada se ča­mac primakao brodu, nisu se više čuli njihovi glasovi -samo su se vidjeli, obasjani mesečinom, kako stoje na obali, na istom mjestu, i drže se za ruke.

Brod je odmah zaplovio, a isposnici postepeno iščezli iz vida; vidjelo se samo još ostrvo, da bi zatim i ono nestalo; samo je more treperilo na mjesečini. Bogomoljci su legli da spavaju, i na palubi je sve utih­nulo. Vladika je, međutim, ostao kod krme, gledao u pravcu ostrva i razmišljao o isposnicima. Najednom, učinilo mu se kako nešto svjetluca na toj strani - kao da se nešto blista i talasa na mjesečini - možda galeb ili jedro na čamcu. To nešto primicalo se sve bliže, ali nikako da razazna šta je.

Vladika je prišao krmaru, upitavši ga što  je to, a već je i sam vidio - trče po moru isposnici, bijele se njihove sijede brade i sve su bliže brodu. Prepao se krmar, ostavio kormilo i povikao: »Gospode! Isposnici jure za nama po moru, kao da po zemlji idu!« Svi su skočili prema krmi i ugledali isposnike, koji su već prišli uz sam bok broda, pogledali naviše i uglas progovorili: »Zaboravili smo, presvetli vladiko, zaboravili smo tvoj nauk! Dok smo ponavljali, pamtili smo, ali samo što smo zastali, promače nam jedna riječ i sve se raspršilo. Sve smo zaboravili, nauči nas opet!«

Prekrstio se vladika, nagnuo se prema isposnicima i rekao im: »Uslišit će Bog vašu molitvu, sluge božje. Nemam šta da vas naučim. Molite se za nas, griješne!« Onda im se duboko poklonio. Isposnici su se okrenuli i pošli morem natrag. Sve do jutra vidjela se svjetlost na onoj strani kuda su otišli.