Jedan svećenik sjedio je kraj prozora, spremajući se da napiše propovijed o Proviđenju, kada je čuo buku kao od eksplozije i vidio ljude kako panično bježe na sve strane. Ubrzo je čuo da je brana popustila, da rijeka nadolazi i da se ljudi evakuiraju. Voda je uskoro počela  plaviti ulicu ispod njega i, obuzdavajući paniku, re­kao je u sebi: »Spremam propovijed o Proviđenju i evo mi prilike da u praksi sprovedem ono što savjetujem drugima. Neću pobjeći, ostat ću ovdje i pouzdat ću se u spas koji će doći božjim proviđenjem.«

Kada je voda stigla do prozora, stigao je i čamac pun ljudi. »Uskačite, oče!« povikali su. »Ne, ne, djeco moja«, smireno je rekao svećenik. »Uzdam se u božje proviđenje koje će me spasiti.« Ipak, morao je da se popne na krov i, kada je voda stigla gore, prošao je još jedan čamac pun ljudi koji su ga zvali da se ukrca. Međutim, ponovo je odbio.

Na kraju, popeo se na vrh zvonika i, kada mu je voda stigla do koljena, poslali su patrolni čamac da ga spase. »Ne, hvala vam«, rekao je, spokojno se osmjehujući. »Ja vjerujem u Boga. On me neće ostaviti.«

Kada se konačno udavio i stigao u raj, odmah je počeo sa žalopojkom upućenom Bogu: »Vjerovao sam u tebe! Zašto me nisi spasao?«

»Ako ćemo pravo«, rekao je Bog, »poslao sam ti čitava tri čamca!«