Gospodin Smit ubio je svoju ženu i u njegovu obranu iznjeto je privremeno duševno rastrojstvo. Pred sudskim vijećem izjavio je: »Uvaženi sude, ja sam miran čovjek, imam svoje svakodnevne navike i živim u spokojstvu sa čitavim svijetom. Svakog dana ustajem u se­dam, doručkujem u pola osam, na poslu sam od devet do pet, dolazim kući u šest, večera me čeka na stolu, poslije jela pročitam novine, pogledam televiziju i zatim idem na spavanje. Sve do toga dana...« U tom trenutku je zastao, a lice mu se zajapurilo od gnjeva.

»Samo nastavite«, spokojno mu je rekao advokat. »Recite vijeću šta se dogodilo.«

»Toga dana ustao sam kao i obično u sedam, doručkovao u pola osam, radio od devet do pet, vratio se kući, i zapanjio se kad sam vidio da večera nije na stolu, a ni žene nije bilo da me dočeka. Počeo sam da je tražim po kući i našao je u spavaćoj sobi, s nekim čovjekom u krevetu. Zato sam pucao u nju.«

»Opišite svoje emocije u trenutku kada ste je ubili«, predložio je advokat, nestrpljiv da dođe do ključne točke svoje odbrane.

»Zahvatio me je nekontrolirani bijes, bio sam pot­puno van sebe... »Poštovani sude«, dreknuo je, udarivši pesnicom po pultu ispred sebe, »kada se vratim kući u šest, večera me mora čekati na stolu!«