„Treba mi kontakt, zašto se uvek povlačiš?” „Treba mi malo prostora, zašto me uvek vučes.”
Dve rečenice koje se sudaraju za istim stolom, u hiljadu domova. Jedno traži vazduh, drugo traži blizinu, i oboje misle da je onaj drugi problem.
A u ovom tangu nisu suprotstavljeni ljudi nego su dve potrebe koje žive u svakome od nas. Potreba da budemo sami i potreba da budemo bliski. Nijedna nije bolja od druge. Obe su zdrave. Ali svaka, kada se izvitoperi, ima svoj nezdravi pandan, i upravo tu počinje patnja.
Potreba za samoćom u svom zdravom obliku je vraćanje sebi. Tu se sleže dan, smiruje telo, čuje sopstvena misao koja se u stalnom kontaktu izgubi. Iz takve samoće čovek se vraća ispunjen. To je povlačenje koje hrani. Njen nezdravi pandan je zid. Kada se povlačenje pretvori u trajno sklanjanje od svakog dodira, ono više ne obnavlja, nego brani od nečega što plaši. Čovek je sam ne zato što mu to prija, nego zato što mu je blizina postala opasna. Spolja izgleda kao mir i samodovoljnost. Iznutra je usamljenost koja se predstavlja kao sloboda.
Potreba za bliskošću u svom zdravom obliku je sposobnost da budemo otvoreni, a da ne prestanemo da budemo “ja”. „Ovo sam ja, ovo si ti, oboje smo u redu, i ima mesta za oboje.” Mogu da ti priđem a da se ne stopimo u jedno.
Njen nezdravi pandan je stapanje. Kada bliskost pređe u „bez tebe ne znam ko sam”, granica se rastopila. To stapanje često izgleda kao najveća ljubav. Zapravo je strah od odvajanja koji se predstavlja kao odanost. Čovek tada ne voli drugog, nego se drži za njega da ne bi ostao sam sa sobom.
Lični balans između ovih potreba smo učili jako rano, u odnosima u koje smo došli bespomoćni, i učili smo ono što nam je tada pomoglo da opstanemo. Neko se oslonio na samostalnost jer je negde duboko shvatio da od drugih nema prave pomoći, ili da pomoć dolazi sa cenom koja se ne isplati. Naučio je da je najsigurnije ne tražiti, ne zavisiti, sve nositi sam. Neko drugi se oslonio na stapanje jer je shvatio da će jedino kao deo nekoga opstati u svetu koji mu se činio prevelik i surov. Naučio je da se priljubi, da oseti tuđe raspoloženje pre svog... Obe odluke su tada bile mudre. Bile su način da dete ostane živo i povezano sa onim što je imalo. Ali ono što je nekada bilo rešenje, danas je obično problem pa: jedan i dalje veruje da ga kontakt košta sebe, drugi da sam nije dovoljno celovit za život. A nijedno više nije istina. Ne gubimo sebe time što priđemo, niti smo polovični kada smo sami.
Zato zrelost u odnosu nije pobeda jedne potrebe nad drugom. Nije ni večiti mir. To je sposobnost kretanja. Da odem u svoju sobu, a da to ne bude napuštanje. Da ti priđem, a da se ne izgubim.
Pa kada sledeći put neko zatraži prostor, a drugi blizinu, možda se ne sudaraju dva pogrešna čoveka. Možda se samo dodiruju dve gladi koje još traže meru.
Uroš Mitić: psiholog i sertifikovani psihoterapeut (NSP) 

Psihum: psihoterapija i savetovanje