Mržnja ponekad može da veže jače nego ljubav.

Posesivnost, kontrola, patološka ljubomora, želja da partnera imamo samo za sebe, da ga odvojimo od drugih, da ga stavimo u džep ili zaključamo u sobu, da nas čeka i bude samo naš, uopšte nisu retke pojave. Kao terapeutkinja ih slušam često. I ne samo kao terapeutkinja. Slušam ih i kao prijateljica, kao neko ko sluša ljude oko sebe.

Ništa od toga ne predstavlja ljubav. Ali ljudi osećaju jaku čežnju i intenzivna osećanja prema nekome, pa pobrkaju lončiće i poveruju da je to ljubav.

Često izostaje ona osnovna ideja da je ljubav, pre svega, briga za drugog. Kada nekoga volimo, želimo da tom nekome bude dobro, a ne da nam služi svrsi i zadovoljava naše potrebe. Naravno, može i da zadovoljava naše potrebe, ali to nije suština ljubavi.

Postoji ona stara izreka, daj Bože da ti se desi ono čega ti se majka plaši, a ne ono čega ti se žena plaši. U toj gruboj šali ipak ima nečega važnog. Majka se plaši da ti se zaista ne dogodi nešto loše. Žena se često plaši gubitka svog mesta, prevare, isključenosti, toga da ti bude dobro negde gde nje nema. Važi i za muškarce, naravno.

Šala jeste gruba, ali poenta je dobra.

Voleti nekoga znači brinuti o njemu i njegovom blagostanju. Voleti ga i kada je loše, i kada nije zabavan, i kada je teško. Voleti ga na način koji je njemu potreban, koliko god je to moguće, a ne samo na način koji nama prija.

To znači da možemo da vidimo drugu osobu. Ne kao produžetak sebe, kao projekciju sopstvenih potreba i narcizma, već kao nekoga ko postoji odvojeno od nas, sa sopstvenim unutrašnjim svetom. To podrazumeva i sposobnost da se stavimo u njene cipele.

Možda nas onda i ne čudi što u ovoj našoj kulturi ima sve više veza i brakova koji se raspadaju kada je osnovno pitanje šta ja mogu da dobijem, a ne i pitanje šta ja mogu da dam.

Renata Senić - psihoterapeut