Filozof je naturalist koji treba da ide sa kretanjem stvari, ne preuveličavajući dobro, niti umanjujući zlo zbog nekog svog predubeđenja. On mora da stoji izvan života i posmatra ga. Zato se kaže da on ne sme da ima ljubav za sadašnjost niti za budućnost. Samo tako može da uloži sve svoje snage u jasno mišljenje i pošten sud i razvije jedno bespristrasno kosmičko gledište u kome se poštuju činjenice.

Da bi ostvario takav mentalitet on mora da izvrši promenu srca, koja se ističe kao uslov, a to je zahtev istraživača da stekne mir, samosavlađivanje, odricanje, stpljenje duševni mir i veru.

Samo uvežban duh koji potpuno vlada telom može da istražuje i meditira, do kraja života, ne gubeći iz vida ni za trenutak predmet svog ispitivanja i ne dozvoljavajući da ga skrene s puta neko zemaljsko iskušenje.

Istraživač istine mora da ima potrebnu hrabrost da žrtvuje sve radi svog najvišeg cilja. Tako se od njega traži podvrgavanju strogoj disciplini odbacivanju zadovoljstava, podnošenju žalosti i prezira. Čovek metafizički nastrojen, koji se odrekao svih želja i uvežbao svoj duh, ima samo jednu jarku želju: da ispuni cilj ili postigne večnost.

........

Filozofi u vitalnom smislu te reči jesu proročke duše, koje se plemenitim zanosom za istinu mučno bore da razumeju misteriju sveta i nađu izraz za nju, posvećujući tome dane rada i noći bdenja. Oni stvaraju iskustvo u korist čovečanstva i stoga su im ljudi zahvalni.