„Volim ljude koji će da ubrzaju korak kad im auto stane na pešačkom prelazu i da klimnu glavom vozaču u znak zahvalnosti. Volim ljude koji će, kada od konobara dobiju račun od 847 dinara, daju hiljadarku i kažu: "U redu je", pa makar mu bila i poslednja - i one, koji neće da uđu u prodavnicu pet minuta pre kraja radnog vremena.
Volim ljude koji neće da zovu nekoga na mobilni pet puta uzastopno, iako se taj neko nije javio iz prvog, drugog, pa ni trećeg poziva i neće da zovu nekoga u sedam ujutru, ili jedanaest uveče (osim ako zaista nije nešto urgentno). Volim one koji će u prolazu da pomaze mačku koja im se umiljava oko nogu i da pridrže ulazna vrata osobi koja ide iza njih, one koji će na kasi brzo da plate i utrpaju svoje stvari u kolica i one koji će da podignu voćku usred prodavnice koja je nekome drugom pala na pod. Volim ljude kojima: molim te, hvala, izvoli i oprosti, nisu strane reči… eto takve ljude volim.
Postoje te neke male sitnice koje mi govore o ljudima više od automobila koji voze, odela koje nose i reči koje govore, sitnice koje otkrivaju koliko je čovek sposoban da oseti i poštuje svet i ljude oko sebe, koliko je sposoban da voli.
Ne mažite mi oči finim ukusima i večerama, automobilima i odelima, kućama i stanovima, statusima i titulama.
Skrenite pažnju ljudima, svojim delima!”

Savka Unkovic