Jedan stari čovjek sjedio je u dvorištu svoje kuće zajedno sa sinom koji je upravo završio visoke studije. Iznenada, vrana sleti na zid. Otac upita sina: “Šta je ono?” Sin odgovori: “Vrana.”

 

 

 

Nakon izvjesnog vremena, otac upita ponovo: “Šta je ono?” Sin odgovori: “To je vrana.”

 

 

 

Prođe nekoliko minuta a otac ponovo upita, treći put: “Šta je ono?” Sin odgovori: “Oče, maloprije sam ti već rekao da je to vrana.” Nije prošlo dugo, a otac opet upita: “Šta je ono?” Ovoga puta na sinovljevom licu mogla se vidjeti nervoza: “Oče, to je vrana, vrana, vrana!!” Ponovo otac upita: “Šta je ono?” Ovaj put sin odgovori grubim tonom: “Oče, non-stop me pitaš jedno te isto. Iako ti stalno odgovaram da je to vrana, ti izgleda ne razumiješ šta ti ja govorim. Zar zaista nisi u stanju da to razumiješ?”

 

 

 

Otac ustade i ode do sobe. Malo zatim vrati se noseći svoj stari dnevnik.

Otvarajući stranicu, reče sinu da pročita ono što je na toj stranici zapisano.

Sin pročita:

 

 

 

“Danas je moj maleni sin sjedio sa mnom u dvorištu, kad je doletjela vrana. Sinčić me je dvadeset i pet puta upitao: ‘Šta je ono?’, i dvadeset i pet puta sam mu odgovorio, nimalo iznerviran, da je to vrana. Ono što sam osjećao bila je čista i iskrena ljubav prema mome jedinome sinu.”

 

 

 

Tada je otac objasnio sinu razliku između očevog i sinovog stava: “Kada si bio mali, postavio si mi ovo pitanje dvadeset i pet puta i ni jednom nisam bio iznerviran tvojim pitanjima, već sam ti uporno odgovarao. A kada sam ja tebi danas postavio isto pitanje, ali ponavljajući ga samo pet puta, ti si se iznervirao, naljutio i ponašao grubo prema meni