Jednog jutra,kraj njene kuće,zaplovi jato dobrih dupina,i vila mora ih je radoznalo promatrala kroz svoje koraljne prozore.....

Najprije su plovili odrasli ,a iza njih njihova djeca..maleni dupinčići,koji su se slatkim glasićima dovikivali...

I morska vila,nije mogla izdržati da ne otvori prozor svog koraljnog dvorca i ne proviri načas..diveći se njihovoj igri..

Pođi s nama ,lijepa vilo, reče joj najveći dupin,i mi ćemo ti pokazati svijet ljudi..zar nisi nikad čula za njih?

Morska vila,zaniječe tužno glavom.

A kako ću pronaći ,ponovno put do svog dvorca-reče vila.

To nije tvoja briga,odgovori joj dupin..mi poznajemo dobro ove vode..i sa nama ćeš se i vratiti..

Dobro onda,odgovori morska vila...vi krenite ispred i ja ću vas pratiti do površine...a onda ćemo vidjeti..

Plovili su dugo..i već je bilo podne kad je morska vila po prvi put ugledala sunce..i zastala zadivljena...

Nije to ništa ,zapjevaše dupini...moraš još vidjeti ljude..sad će oni do nas..

Dupini su veselo iskakali iz vode..i dozivali ljude svojim glasovima..

I gle,uskoro se na obali skupiše znatiželjnici i zaljubljenici mora..i vila prvi put ugleda ljude..

Oh,kako je željela da se s njima druži,da im nešto kaže..ali bilo je to posve nemoguće..jer vilinski i ljudski svijet..se odavno razdvojio..još onda kad su ljudi postali sebični.i stali bespoštedno loviti i jesti ribu..

Dugo ih je morska vila sa čežnjom gledala.a na odlasku samo je jako zamahnula svojim repom i zapjenila površinu vode..a zatim nestala prema morskim dubinama..

Ipak,odsad je živjela mnogo sretnije,znajući da postoje bića ,tamo daleko na obali velikog oceana,koji tako liče na nju,i koji će možda jednog dana moći i nju vidjeti.....