NJIH DVOJE
“Hajdemo,” reče On brižno, ponudivši joj podlakticu. “Krenimo polako. Krila će ti u hodu otpadati pero po pero. Pripazi, dakle, na svoj korak. Gledaj preda se. Zemaljska staza nije ni glatka ni ravna - zemlja je hrapava zbilja.”
Ali ona ga ne posluša. Gledala je u Njega.
Tako su se uputili zemljom - Njemu jedno oko na njoj, drugo na stazi.
“Zašto malo ne pripaziš kuda gaziš?” prekori je On. “Ne mogu Ja baš o svemu brinuti.”
“Žao mi je svakoga trenutka u kojemu Te ne bih gledala.”
“Ali put je zarastao u trnje! Kad te zaboli, već ćeš ti skrenuti pogled.”
“Neću.”
On se gotovo rasrdi. Zlatni mu kolut oko glave zaiskri, zapucketa.
“Zar se i dalje tvrdoglaviš po svojemu - a Ja kažem nešto drugo!”
“Nema drugo,” uzvrati ona tiho, i ne obori pogled, sva u njemu.
“Staza je puna nezgodnih iznenađenja. Ja lijepo kažem da povedeš brigu o tomu.”
“To i činim.”
Jedna stupica na stazi škljocne gladnim čeljustima. Noga bude njom zakliještena, ali nastavi koračati.
“Što ti je to oko gležnja - nanožnica?”
“Da, nanožnica.”
Jedan trn na stazi zadere joj petu.
“A ovo?”
“Ne, to nije ovo, to je ono,” reče ona, i dalje Ga gledajući kao da gledanjem diše. “A ja slabo znam o onomu. Ja imam posla samo s ovim.”
On zastane, unese joj se u oči očima, i prošapće:
“Ipak, Meni za ljubav, svrni malo pogledom preda se, svrni oko sebe, svrni iza sebe... Da malo vidiš ono... što se zove zemlja, što nebesa.”
Ona to učini.
Nije bilo ničega.
Jedno u dvoje sa Sobom...
bglavac
irida
