Bilo je to za vrijeme kad sam išla u srednju školu.Imala sam jednu prijateljicu, koja je u Zagreb došla kao izbjeglica.Htjela sam joj biti prijateljica jer sve joj je bilo novo,a ja sam joj sve mogla objasniti,što kako i gdje funkcionira.

I tako dakle postale smo mi najbolje prijateljice,izlazile smo svako veče vikendom u centar,Tkalčićevom i naokolo.

Jedno veče upoznale smo jednog dečka iz Portugala koliko me sjećanje služi.I tako ta moja prijateljica se u njega zaljubila,tj.bio joj je simpatija.Druženje je bilo čista zabava ništa drugo.

Jedno veče on dođe i kaže nam da odlazi iz Zagreba,i oprašta se sa nama,i nas dve sa njim.

I što slijedi...Moja prijateljica upada u bed zbog toga što on odlazi,čitav tjedan je u bedu.I...... sad dolazi idući vikend,i po običaju nalazimo se ona i ja na trgu u centru.Izlazimo iz tramvaja i ona se jada ,pa činilo se kao da će se rasplakati svakog časa. Odjednom joj kažem,ma daj ajde šta ti je pa nema smisla da se bediraš,i kažem ja njoj"Eno ti ga tamo stoji ",i smijem se gledajući u nju.

Ona se okrene i ja se okrenem da vidim, i eno njega doista je stajao kod sata.I ona meni kaže"Kako,kako si znala?!!"i poskočila od sreće,a ja sam se smijala jer ni samoj meni nije bilo jasno kako sam znala da je on tamo.Kad je i on nas uočio,razveselio se, prišao nam je ,objasnio je kako je ipak odlučio ostati još taj vikend da se još družimo,i da se pitao hoće li nas uspjeti pronaći to veče,i onda smo se slikali.On je želio naše slike za uspomenu.

Nije tada još bilo mobitela da bi međusobno kontaktirali.Mobiteli su se pojavili tek nešto kasnije.