Konstantno i dugoročno odbijanje razgovora o nečemu što partnera muči u odnosu ili smatra da nije bilo u redu, veći je problem od ostalih dela nerazumevanja, sebičnosti ili drskosti prema partneru gde se i dalje ima volje preispitati ono što se uradilo. Dok je otpor ka razgovoru oblik sebičnosti i drskosti koji je ekstremniji i toksičniji od onog gde se greške čine, ali postoji volja da se o njima razgovara, da se preispitaju i da se vidi partnerova pozicija i osećanja.

Zato,kada osetiš da je razgovor sa partnerom nemoguć oko bilo kog problema ili nečega što smatraš da nije u redu, jer se on na tvoje ukazivanje ljuti, optužuje te da tražiš raspravu, da si težak i da svuda vidiš problem, a pritom uopšte ne dopušta da uđete u temu koju si započeo; tada, polako, nestaje volja i hrabrost da pokreneš bilo koje pitanje, jer znaš da te čeka otpor i ljutnja.

U takvoj atmosferi odnos postaje ozbiljno ugrožen, a ostajanje u njemu postaje upitno. Zašto biti sa nekim ko ne mari za to da li je učinio nešto što te je povredilo, ko te, kada to učini, grubo napada samo da bi sebe sačuvao suočavanja sa sopstvenim postupkom? Zašto biti u vezi sa nekim uz koga se ne osećaš sigurno, niti slobodno da izraziš kako se osećaš i šta te muči?

Takva veza, u tim uslovima, nema kapacitet za razvoj, jer partner svesno ili nesvesno ne želi da se radi na odnosu, već da se ti podrediš njegovoj volji i da on može da se ponaša kako želi bez da ti se oko toga buniš. 

PsihoOzarenje