Svjetla u daljini lampionima sliče

što bacaju potmule tragove po moru u noći.

I čini se… drhti mi čitavo biće

dok govoriš: Kako si lijepa kada spustiš oči…

 

Neka se toplina provlači kroz zrak…

U ogledalu plešu naši odrazi.

Po licu me štipa mrak.

Crveni su obrazi…

 

Isprepliću se dodiri, mekoća, toplina…

Mjesec ti posipa srebro po kosi

pa otpije gutljaj iz tvoje čaše vina

i pobježe… kud ga ona nožica nosi.

 

Prstima tražim… gdje mi je čaša?

Jel ovo tvoja, moja il' naša?

Kažeš… ako je bez okusa, mirisa i boje,

to piće… sigurno je tvoje.

 

I šapćeš… da samo znaš koliko te volim...

Ne znam… trebam par dokaza…

Izađi na čas van, eto to te molim…

uberi ružu crveniju od mojih obraza.