«Napiši mi pesmu, mazila se

Nisam znao da li ću umeti

Reči jesu moje igračke

Cakle mi se  glavi

Kao oni stakleni caklići kaleidoskopa

I svaki put mi je druga slika

pred očima kad zažmurim

Ali postoje u nama neke

neprevodive dubine

Postoje u nama neke stvari

Neprevodive u reči

Ne znam...

Napiši mi pesmu, molila je

I nisam znao da li ću umeti

Voleo sam je tako lako

A tako sam teško to znao da pokažem

A onda, odjednom, raspored mladeža

Po njenim leđima kao tajna mapa

Pokazao mi je

U koje zvezde treba da se zagledam

Evo ti pesme, ludo jedna...

 

O, da mi je da se još jednom zaljubim

Opet bi gledao niz kej kao niz prugu

I opet bi znao da se u oblak zadubim

I čekao bi samo nju, nijednu drugu...»

 

Đorđe Balašević

«Provincijalka»