Sećate li se dragi gospodine,
kako smo plesali
po kaldrmi
neke zemunske ulice
jedne noći
potpuno sami.?
Sećate li se,
možda i nismo bili
baš sasvim sami,
onako omadjijani
mesečinom i vinom
taksistima
koji su nam
uporno svirali,
slučajnim prolaznicima
koji su se
možda i smejali?
A mi smo plesali,
nežno se obrazima
dodirivali
i pomalo ljubili.
Ne znam tačno koju ste
melodiju pevušili
dok je crvena haljina
cvilela parajući nebo
pod vašim prstima.
Ne pamtim kojom ste
me ulicom poveli
do Dunava,
pamtite li vi kako je
shumela reka,
vrbu koja je spustila
grane da nas sakrije,
da nas sačeka?
Voleli ste me te noći,
to dobro pamtim
i dobro znam!
Voleli ste me, zbilja
voleli..
a onda morali
kući poći!!
Vi ste imali
Ko da vas čeka,
meni je samo
ostala reka,
crvena haljina neka
sačuvana, tek
eto onako...
Voleli ste me
mili gospodine
šapnuli ste mi to,
a sada,
želim
samo da znam
da li me pamtite
ili bi mogli
sa svakom tako?

BJ.

 

 

 

U vašem životu

U vašem životu

kažete

nije bilo ni suza,

ni čežnje pod brijestovima.

 

Nikada u njemu

niste

napisali ni jedno ljubavno pismo,

niti ste ikada

pomislili na samoubistvo?

 

Po čemu onda znate

da ste uopšte živeli.

 

Izet Sarajlić