Ima taj bljesak u vezi kada je sve savršeno.
Kada ništa ne boli.
Kada ste jedno drugom dovoljni.
Kada se sve želje sveta zadovolje,
I ležite jedno pored drugog kao na nekim drogama.

Sve je lepo, sve je lako, za sve ima vremena.

Onda se nešto u nama javi, kao demon
koji ne da mira,
krene blokada na svim nivoima,
I svuda bismo, samo ne tu.

A obećali smo se, jer smo stvarno verovali u to.

Nekome čitav život prođe zbog tog prvog lepog trenutka
i pokušaja da se on vrati.

Pada se u depresije.
Piju se lekovi.
Ide se na terapije.

Samo da bi se ostalo sa nekim ili pored nekoga.
Ćuti se.
Gutaju se emocije.
Kupuju se pokloni.
I
Mnogo šta se radi, da se ne bi uradilo ono neminovno...

Svašta se pokušava da se veza održi
i da se vrati onaj pogled
kada je sve bilo kako treba.

Kada bi otišao, a ne smeš da odeš.

Kada dvoje počnu da vuku jedno drugo
kao dva džaka.

Vremenom se toliko potroši život u njima
da kao da ih vezuju dva nevidljiva lanca.

Kao, svuda mogu, a ne mogu nigde,
Da ne bi povredili ono drugo.

I svaki dan je nova povreda,
Nova nemogućnost.

Neko je kriv, neko je ljut, neko je neraspoložen.
Vole se i mrze istovremeno.

Dok se, u stvari, podnose.

Ubeđeni da tako treba
i da ne može drugačije.

Onda, posle 30 godina,
ako se ne poubijaju
ili neko ne pobegne,

shvate da nemaju nikog drugog
i to proglase za veliku ljubav.

Čak se i mnogi ugledaju na njih.

Koriste ih kao primer za ne znam šta:
uspešnu vezu, brak.

A oni su više od pola života
bili možda dva najnesrećnija stvorenja u kosmosu.

Samo što su se vremenom toliko srodili sa svojim porazima
i prećutali mnoge svoje muke i krize
da im je ostalo još da deluju skladno.

I drugi bi kao oni,
ubeđeni da su srećni.

A samo oni znaju kako im je.

I to sve zbog onih prvih nekoliko meseci ili godina
kada je sve bilo kako treba.

A život se nastavio.

Samo bez njih.

Stefan Simic