Glupost, predrasuda, škrtost, gresi naši

Telo nam satiru i duhom se roje.

Mi hranimo prisno grizodušje svoje

Kao što prosjaci hrane svoje vaši.

 

Greh nam je uporan, kajanje pritvorno;

Za svoje priznanje zahtevamo blaga;

Misleći da suzom opraće se ljaga,

U glib ceste svoje vraćamo se orno.

 

Satana Trismegist našu opčinjenu

Dušu uljuljkuje na jastuku zala

I od naše volje, tog tvrdog metala,

On učen hemičar, čini prah i penu.

 

Konce što nas kreću vražje ruke drže!

Dok nam se odurne stvari divne čine,

Mi, svakim korakom, kroz smrdljive tmine

Bez strave ka paklu srljamo sve brže.

 

Kao kad razvratnik u zgnječene grudi

Bludnici zariva zube kao kandže,

Mi cedimo poput stare pomorandže

Svaku slast potajnu što se usput nudi.

               

Bančenje demona, poput gužve gnusne

Miliona guja, mozgom nam se vrti,

A kad udahnemo, nevidljiv val smrti

Sa muklom kuknjavom pluća nam zapljusne.

 

Ako palikuće nismo i ubice

Što u bedni okvir svog života tkanja

Utkivaju otrov, nož i silovanja,

To je zato, avaj! što smo kukavice.

 

Ali ta jeziva čudovišta, zmije,

Šakali, majmuni, škorpioni, kuje,

Taj svet što zavija, rokće, gmiže, ruje,

Taj gadni zverinjak naše duše, krije.

 

Gada što bez premca gnusan  je i zao!

I, mada bez buke, bez pompe i vatre,

On bi u prah rado svu zemlju da satre

I jednim bi zevom sav svet progutao;

 

To je Čama! - Sja joj suza nehotična

Dok sanja smaknuća i nargilu puši.

Ti je, čitaoče, znaš kad nežno guši,

Dušo licemerna, bratska, meni slična!