Padala je kiša, tiho, kap po kap,

nastala je rijeka, a u rijeci slap.

Jedna mala kapljica, prestade da teče:

"Neću više s vama" - iznenada reče.

 

Bilo joj je tijesno, samoća joj treba,

pa se poče uspinjati visoko do neba.

U samoći, na nebu, nije dugo bila,

jer za društvom želja, u kapi se krila.

 

Srce njeno počelo je za društvom da vapi,

pa se brzo udružila sa nekol'ko kapi.

Rodilo se novo sunce, a nestade mrak,

kad na nebu pojavi se ogromni oblak.

 

Iz oblaka krenule su prve kapi kiše,

ili sama, il' sa društvom, kap ne brine više.

Čas samoću, a čas društvo, sudbina nam nudi,

šta god život da donese, zadovoljan budi.