❤️‍🩹 ODRŽAVANJE LJUBAVI NA APARATIMA

Znaš kako izgleda kad ljubav umire,
ali ti ne daš da umre?
Kad ti postaneš defibrilator.
Kad dišeš i za njega. I za vas.

Kad uvek ti napišeš objavu za godišnjicu.
Dok on ni ne zna kog je datuma.
Kad ti tražiš najlepšu zajedničku sliku,
a on pita:„Mora baš sad to da se kači?“

Kad ti pišeš posvete.
Rečenice zbog kojoh ti srce kuca dok ih smišljaš.
Dok on pita: „Jel moram i ja nešto da napišem?“
Ne moraš, ljubavi.
Nije ljubav kontrolni zadatak.

Kad ti kupiš poklon, smisliš iznenađenje,
napraviš večeru uz sveće.
A on donese tišinu. I naviku.

Kad uvek ti pokreneš razgovor.
Kad ti tražiš kontakt očima.
Kad ti kažeš: „Hajde da pričamo o nama“,
a on pogleda u telefon ili TV i kaže:
„Opet ti sa tim dramama.“

I onda...
On odgovara emodžijem. 👍❤️🙂
To mu je maksimum.
A nekada ti je pisao 20 poruka dnevno,
bez povoda, samo da znaš da misli na tebe.
Sada dobiješ smajlija — i to ako ga „uhvatiš raspoloženog“.

To nije ljubav. To je reanimacija.

Ti pumpaš.
Ti dišeš.
Ti pišeš.
Ti vučeš.

A s druge strane — praznina.
Odsustvo.
Navika koja ti sedi preko puta i jedva da diše.

I ne sećaš se više kad si tačno počela
da spašavaš ono što se ne spašava.
Ali znaš kad si prestala da osećaš radost.
Kad je „mi“ postalo tvoj solo projekat.

I sada…
Sada znaš da je kraj blizu.
Zato što si rešila da isključiš aparate.

Ne iz inata.
Ne iz besa.
Nego iz samopoštovanja.
Jer ne možeš zauvek da budeš jedina koja se bori, jedina koja oseća, jedina koja daje.
Ne možeš više da se raduješ
njegovom „❤️“ kao da ti je napisao roman.
Nekad te je obasipao rečima.
Danas ćuti, kao da si tu iz navike.

Kraj nije tragedija.
Kraj je oslobađanje kad više ne želiš da održavaš nešto mrtvo samo zato što je nekad bilo živo.

Teofilović Sanja Sanela
Autorska prava zadržana

Teofilović Sanja Sanela