"Hrišćani predstavljaju Isusa žalosnog i jadnog. Da je on zaista bio takav čovek, niko se ne bi trudio da ga razapne na krst. Ljudi bi ga voleli i poštovali. Proglasili bi ga svecem. Ali, on je bio čovek koji je voleo proslave - voleo je da slavi male stvari u životu - zabavu i druženje sa prijateljima. Davao je drugačiji ton religiji. To je bilo neprihvatljivo, nešto što se nije moglo tolerisati. Morali su da ga razapnu na krst. Morali su da ga zaustave. Morali su da mu kažu da se smiri! Bio je toliko opasan da je bilo riskantno da mu dopuste da živi. Morali su da ga unište. I onda su stvorili svog Isusa, onakvog kakvog bi oni voleli da je bio pravi Isus - žalosnog, jadnog, na krstu razapetog. Nije slučajno da je Hrišćanstvo uzelo krst kao simbol. Smrt kao simbol? Raspeti čovek kao simbol? To mora da vas ražalosti!
Kada dođete u crkvu, atmosfera je vrlo tužna. Atmosfera je kao na groblju, mora da bude takva. Crkva je stvorena oko krsta, a ne oko Hrista! Zato ja Hrišćanstvo zovem "krstanstvo". Prostor koji je stvoren u crkvi se nalazi oko krsta. Sklonite krst i Hrišćanstvo će nestati. Neka Hrist zapleše i Hrišćanstvo će nestati. Neka uzme sviralu, neka zasvira, zapeva, onda će se svi vaši biskupi, nadbiskupi, pape i sveštenici zaprepastiti: "Šta ovaj čovek radi?" I opet će ga razapeti. Oni veruju samo u raspeti život, oni mogu da veruju samo u leš. Oni su protiv života. Ljudi koji su odlučili da se Isus razapne su takođe bili biskupi i sveštenici i nadbiskupi. Ali, u to vreme ih nisu tako nazivali - nazivali su ih rabini - ali bila je ista vrsta ljudi, nije bilo nikakve razlike"

Ošo (mudrost peska)