Stojim u svom dvorištu i pričam s nekim, ima tu par osoba, ne zna točno koje. Dolazi on s autom i pokušava razgovarati sa mnom. Ignoriram ga namjerno jer on nije žalio razgovarati kad sam ja htjela, pa neću ni ja sada. Odlazi u svoj auto i vidim da plače što me šokira jer u 5 godina nikad nisam vidjela da je plakao niti da mu je ikad bilo teško toliko da bi zaplakao. Stajem pred njegov auto (u snu vozi drugi auto nego što ustvari ima) da ga zaustavim. Auto je jako prašnjav (ne znam je li to važno??). Kad vidim da plače, kažem mu da mi je žao, on kaže da je njemu žao i tako je završio san jer me probudio napadaj kašlja.

Ključ sna je prašnjavi auto,  prašina vremena je polegla po trenucima kada je pomirenje bilo moguće...., a da ti ipak kreneš dalje...

ps. ponos ne služi ničemu kad srce boli, ne budi žrtva  ponosa...(ja neću, jer on nije htio...to su djetinjarije...)...