Komentar:
Protesna pesma - Miroslav Antic
Svasta umem,
Stvarno umem.
Samo - sebe ne razumem.
Ja cuvao, ljudi, ovce
tamo negde nakraj sveta,
mojoj deci kajmak smeta,
luk im smeta...
Sve im smeta.
Ja do skole pesacio
i po kisi i po snegu,
moje kceri ko kneginje,
ko da se u svili legu:
jednom smrknu,
dvaput kinu
i beze u limuzinu.
Svasta umem.
Stvarno umem.
Samo - sebe ne razumem.
Ja krcio s ocem sumu.
Plik do plika dlan mi ospe.
Mome sinu - gospodinu
tesko i da djubre prospe.
Kad mu mati nesto rezi,
mislim: zensko pa nek rezi.
A on odmah: kupi stvari
i od kuce u svet bezi.
Jos mi zvrlja neka pisma
oprostajna,
puna bola.
Ispadenemo pred njim krivi
mi i skola.
Trazi novac, kuka, moli
nema cime stan da plati,
a ja sasav,
pa ga pustim
da se mirno kuci vrati.
I sve divno, divno umem,
samo - sebe ne razumem.
Sve sam ovo za njih steko.
Niko hvala nije reko.
Ko da moram da se zboram
i da ledja vecno krivim
zbog princeva i princeza.
Ko da samo zato zivim.
A ja zivim, jer se nadam
da me i sad negde ceka
jedna suma iz detinjstva
i vedrica vruceg mleka,
i tisina ispod brega,
i plav lepet pticijih krila,
i ogromne zute zvezde
kao sto je moja bila.
Al' putevi zatravljeni.
Nad njima se magle tope.
Odavno su zatrpane
moje bose decje stope.
Isao sam i ja u svet
bez rezanja,
bez bezanja.
Isao sam da odrastem.
Sad sve mogu.
Sad sve umem.
Ali sta mi sve to vredi
kad sam sebe ne razumem.
Upisao:
Pripadajući članak: HUMOR
bglavac
edin.kecanovic
