Vidiš u meni stara svitanja,
sa usana mi čitaš neprolaznu bol,
prešuti, zataji, ukradi...
samo ne izgovaraj ništa o nama.
Još boli.
Dodirom me budiš,
sa izuzetnom lakoćom, ponovo osvajaš,
bez poznatih fraza i opjevanih stihova,
vraćaš me u naručje.
Sanjaš, maštaš, želiš, priželjkuješ
sreću bez povreda,
mene bez njega,
sebe bez nje,
ljude bez uvreda,
al' još smo tu.
I... ne govori ništa o nama,
ogledalo si moje nutrine,
glas si skriven unutar mene,
kap kiše pod okom...
koju skrivam, jer ponekad, plačem zbog nas.
vanessa
bglavac
irida
