Ovdje je nečiji pogled, u nekoj protekloj vodi... Neka mi svi idu, neka svi odlože svoje stvari i polako krenu svojim putem.... neka! Crno vino se pretače na stolu samo u sebe u proizrnoj čaši, prozirnoj kao moja duša... Uzorak svjetla pada na dno i ostavlja tamni trag daleke glazbe, a ona se opet rasplinjava u nekoliko pravaca. Krajem jutra hodam podzemnim hodnicima, tražeći one što su otišli...Neka mi svi idu, neka svi odlože svoje stvari i polako krenu svojim putem... neka! Iz flomastera klize moja plava slova, stavljam ih u zlatne okvire i gledam kao sliku bez likova... Slova orošena bistrim kapima što padaju i razumućuju napisane riječi, neprepoznatljive oku, oštre u srcu... Neka mi svi idu, neka svi odlože svoje stvari i polako krenu svojim putem...neka! Pustinja, izgubljena sama u sebi, prazna, skriva svoje postojanje kao zmija i krije se ispod kamena. U čaši vina na stolu ogleda se Mjesec po bijelom danu.... Pa neka mi svi idu, neka svi odlože svoje stvari i polako krenu svojim putem....neka!