Sinoć se srušio jedan bor na kojem su moje oči rado počivale u trenucima opuštanja. Nikada nisam razmišljala kolika je starost tog bora dok nije pao kao pokošen. Došli su vatrogasci, gledali da nije netko zaglavio pod stablom, zaključili da nije i ostavili ga. Međutim jutros kad sam ga ugledala tako golemog, kao div koji spava umoran od života i problema bio je to zaista žalostan prizor.

Korijenjem se zapravo jedva držao za podlogu a to što je provirilo bilo je tako slabašno i tanko da nisam mogla vjerovati što ga je uopće i držalo do sada. Pao je na klupicu i skršio je. Sa sobom je povukao cijelu ogradu i malu lampicu. Pri padu je ozlijedio i druga stabla.

Nije li tako i sa ljudima.

Umru kad najmanje očekuješ.

Kad umru tek onda znaš što su ti značili.

Iza sebe ostave krš.

Treba vremena da se iz krša izvučeš.

Kad otklonimo mrtvaca ( stablo) uništimo sve tragove koji bi upućivali na to da je tu nekada bilo stablo. I većinom kažemo…..život ide dalje…..