Volim svoju firmu, ljude u njoj, posao koji obavljam. Ništa mi nije teško, ni mrsko, iako je to kontakt sa strankama kojima se mora i po nekoliko puta objasniti postupak rada, poslije davati razne informacije.... telefoni ne prestaju da zvone, fax aparat ne prestaje izbaciaviti papire, ljudi kucati na vrata.....Ipak moram priznati, puno se energije potroši na sve to, jer ne znam samo „suho“ reći šta treba, nego svaki puta porazgovaram sa ljudima u želji da im izađem u susret i pomognem, samo da bi manje „lutali“ i da bi  što prije obavili ono što trebaju.

No, danas osjećam nalete nemira, te sa zahvalnošću mislim da je petak. Ponekada mi je i vikend malo da se odmorim od svega....

Kako mi je dobro došao članak o opuštanju, sve što sam mogla na radnoj stolici sam odradila. Pa opet, vrućina me obavija, nemir se uvlači i razvlači po meni. Nemir, kojem ne znam porijeklo, ni uzrok, ni cilj...inače bih ga umirila....

Evo, telefon me je prekinuo na čas....i mislim, zašto sve ovo pišem? Da li da pustim „objavi“? Koliko će pomoći? Pretpostavljam da se svi ponekada osjećaju tako nemirno bez „nekog“ razloga, ali se ne snalazim baš, jer je to neprirodno stanje za mene. I ne volim ga. Znam da ga moram pustiti da prođe, da ne ostavi trag, možda u sebi znam i uzrok...ali, ko bi sada o tome?  Morala bih sama sa sobom porazgovarti, a ne da mi se.

U svakom slučaju.....želim svima miran vikend, radostan vikend, u hladovini, sa lijepim društvom, sa čašicom razgovora....

A ja se budem oporavila. Za čas.